У Травнику у Дивић махали,
Џелал паша на ћошку сјеђаше,
А виш' њега терџуман стајаше.
Паша гледа низ поље зелено,
Кад се један дундар помолио, 5
Из дундара коњик испануо
На дорату коњу од мејдана,
Па се цакли као леденица,
Око њега облијеће ћорда;
Паша пита терџумана свога: 10
„Терџумане, ко је на дорату?"
„Оно ти је стари Бакарија,
Љуће гује у Бошњака нема,
У њега су фетве под пазухом;
Нити пита паше ни муфтије, 15
Нити пита хоџе ни хаџије,
Већ он ради што је њему драго."
Паша га је себи добавио.
Опет паша низ поље гледаше,
Кад се други дундар помолио, 20
Из дундара браћа испанула,
Два близанца старог Бакарије;
Оба брата од једне матере,
Оба ата од једне кобиле.
Ал' како се браћа миловаху, 25
Све им коњи гриве мијешаху;
Па пјеваху танко жаловито:
„Џелал пашо, и отац и мајко!
Пусти нама милог баба старог,
На поклон ти двије наше главе." 30
Паша их је себи добавио.
Опет паша низ поље гледаше,
Кад се трећи дундар помолио,
Из дундара коњик испануо
На ђогату к’о на горској вили, 35
Вас у срми и у чисту злату;
На њему је ноге прекрстио.
У руци му седефли тамбура,
Стално куца, јасно попијева,
А уз сваку ријеч припијева: 40
„Џелал пашо, ј.... ли ти легло!
Не пустиш ли милог даја мога,
Русу ћу ти одсијећи главу!"
Паша пита терџумана свога:
„Терџумане, ко је на ђогату?" 45
„Оно, пашо, Пињо бајраиктаре!
Љуће гује у свој Босни нема;
Бјежи, пашо, изгубио главу,
Ко што ћеш је данас изгубити!"
