5
[Пије вино мали цар Стјепане]
Пије вино мали цар Стјепанц
У Будиму граду бијеломе,
Служи му га сестра Анђелија.
Кад се Стјепан напојио вина,
Попи Анђе једну чашу вина; 5
Колико је дивна и угледна,
Гледа јој се проз гроце вино.
Стјепан јој је тако бесједио:
„О, Анђушо, моја мила селе,
Да ми није од Бога гр'јехота, 10
Да би твоје обљубио лице!"
Но му тако Анђа бесједила:
„Мили брате, мали цар Стјепане,
Љуби лице, не гледај гр’јехоту —
Бог ће нама опростит гр’јехове!" 15
Стјепан јој је обљубио лице.
Оно доба мало постануло,
Доба мало, по године данах,
Задјеха[1] се чедо у дјевојки,
Носила га три године данах. 20
Три године кад се напуниле,
А дјевојка била на рођење,
У ње се је чедо најавило,
Чедо мало бјеше мушка глава.
Од чеда се Стјепан узмучио, 25
Па од сребра копчег[2] дохватио,
У њег' баци оно чедо лудо,
Па га носи мору широкоме
И тај копчег насред мора баци.
Оно доба мало постајало, 30
Доба мало, по године данах,
А пођоше будимске делије,
Те одоше мору широкоме,
Те ми лове рибу мостаркињу.
Када су се натраг повратили, 35
Кад дођоше мору на крајове,
Ту сребрни копчег наодише.
Ево копчег отворит не могу,
Но га носе у тој Гори Светој
У намастир провидура старца. 40
Провидуре копчег откључаје,
У њем' живо чедо нахођаше,
Ово чедо бјеше мушка глава.
Провидур га димно дохватио,
Дохватио па га покрстио, 45
Својијем га духом захукнуо,
Те му димно име направио,
Димно име Симионе ђаче;
Ал га рани докле га потхрани.
Док се њему напуни година, 50
Више бјеше од године данах
Него други од седан годинах.
Кад се њему седам испунише,
Привати се коња и оружја.
Но му тако старац говорио: 55
„Синко мили, Симионе ђаче,
У Будим се Стјепан преставио,
Царство му је пусто остануло,
Но довати коња и оружје
Те отиди ти Будиму граду!" 60
И довати коња и оружје,
Те се њему баци у рамена,
Па га играј зелцном планином,
Докле дође у Будиму граду
И ту нађе будимске делије 65
Око царства гдје се погањаху —
Којега ће допанути царство
Ал царева сестра за љубовцу.
Симион им тако бесједио:
„Бога вами, будимске делије, 70
Да бацимо круну у облаке,
На којега падне круна златна,
Ето њему и круна и царство
И царева сестра за љубовцу!"
Они баце круну у облаке, 75
Симиону паде на рамена.
Делијама добро жалост била,
Симиона жива ухватише,
Затворе га у бијелу цркву.
Опет круну баце у облаке, 80
Паде круна на бијелу цркву,
А бијелу цркву проломила,
Симиону паде на рамена.
Од друге им бити не могаше,
Но му даше и круну и царство 85
И цареву сестру за љубовцу.
Симион је коња дохватио,
Па се коњу на рамена баци,
А за собом мајку Анђелину;
Од Будима до те Горе Свете 90
Три пута јој обљубио лице.
А кад дође у тој Гори Светој,
Сусрите га старац провидуре
И тако му ријеч говораше:
„Синко мили, Симионе ђаче, 95
Да ли тебе не допаде царство?"
Симеоне тако говораше:
„Да ти кажем, оче провидуре,
Ево ме је допануло царство
И царева сестра за љубовцу; 100
Од Будима до те Горе Свете
Трипут сам јој обљубио лице!"
Но му тако старац бесједио:
„Зло јутро ти, Симионе ђаче,
Ну погледај што ти књига пише!" 105
Виђе момче што му књига каже
И грозне га сузе попадоше.
Провидур га жива уватио,
Па га метну у ледну тамницу.
Ту тамнова три године данах, 110
Три године кад се напунише,
Али старац отвори тамницу —
Симион се ј' ђаче преставио,
Код њега су три божја анђела,
Свети Петар и свети Никола 115
И пресветла блажена Марија.
Задјеха се чедо у девојке,
Носила га по године данах;
По године кад се напунило,
А дјевојка била на рођење, 120
У ње се је чедо најавило,
Чедо ово бјеше мушка глава,
Мушка глава бјеше свети Сава.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
