Пије вино краље и краљица:
"Љубо моја, краљице госпоћо,[1]
да женимо младо азнатарче,
да му дамо Ружу коморкињу".
Краљици је врло мука била, 5
па ми удри Ружицу девојку,
колико је лако ударила
обадве јој очи истерала;
писну Ружа, до бога се чује:
"Авај мени, мој боже големи, 10
авај мене, моје очи црне!"
То ми начу госпоћа[2] краљица,[3]
па говори Ружи коморкињи:
"Стан, не плачи, Ружицо девојко,
даћу теби до три града бела, 15
даћу теби два врана коњица,
на коњима блага свакојаког,
и даћу ти младо азнатарче,
нек те љуби од сад па до века."
Одговара Ружица девојка: 20
"Што ће мени до три бела града
кад не видим по њима да шетам,
што ће мени до два врана коња
кад не видим, јадна, да ги играм,
што ће мени младо азнадарче 25
кад не видим, јадна, да га љубим.”
То изусти Ружица девојка,
то изусти а душицу пусти.
