Пијеро Музувијер2/21

Извор: Викизворник
Пијеро Музувијер
Писац: Непознати аутор
Шена двадест и једна


Шена двадест и једна
Кола Пуљиз и Франо говори с фуњестре

КОЛА: Siento gran comodo [врло ми је драго] што ме Џива poco fà [малоприје] авизало да вечераека не доходим da meja Luzia vestito da donna; ma non puosso immaginari che novità è chissà [мојој Л. обучен као женска; ма не могу да разумијем каква је то новост], бивши ми рекло che nemeno mi faci a lo solito segniale Mitar sotto lo klsscione [да ми и Митар не даде обични знак уз клашун]. Ја се чудило заисто; ма с другс страно non mi pari di pigliari lo suspeto |не чини ми се да имам сумњати], зашто свако почетко streto [уско] је у ссби. Ma ecco le sette ore già sonano [алц ето већ одбија седам
сати]; нећу губит бремено, ма поћу на врато, како ми је рскло Џива. — Ци, ци, ци!
ФРАНО: Ци, ци, ци!
КОЛА: Ци, ци! Јеси ли ти, animela meja, Luzia, о cuore mejo, quanto te voglio beni [душице моја, Л., срце моје, колико те волим]!
ФРАНО: Ја сам, ја! ма се малахно с врата уклони, ер је Франо доли на пећи, да те не би оћутио.
КОЛА: Aprimi, mio bene, che son già morto [отвори ми, добро моје јер умријех веће].
ФРАНО: Почека’ мало [с] стране докле те цикнем опета, ер ћу поћ доли, једа га натуркам да леже.
KOЛA: Presto vieni [брзо дођи] ер те ја чекало. O che tirannio [какво је то тирјанство] од љубави! non criedo [не мислим] да јо горо tormento [мука] у пакло негли овако једно innamurato [заљубљен] чекати својо госпођо, да му отворило, e stare cui cuore palpitanti [и трепећући чекати], страшећи се које сврхо имало једно sviscerato [неизмјерна] пожудо per godiri lo suo bene [да уживам своје добро].
ФРАНО: Ца, ци! ходи на врата и слушај ме.
КОЛА: Реци, caro [драга], што хтјело, e non mi chiù mortifi cari [и немој ме више мучити] за вратијем; aprimi pure, animela mejo [отвори ми веће, душице мојa]!
ФРАНО: Слушај ме, Кола; Франо неће да леже садар! зато нека ти погодим колико жудиш, nе могу те никако кроз врата уpустити, ер би те он видио; ма, ако ти је драго, уљези ту кроз малу фуњестрццу у камарот гдје дрва стоје; то ћу се ја и привућ к теби, да нас он и не оћути.
КОЛА: Све што је теби драго, душицо мојо! ma facimi chissà grazia [али учини ми ову милост] — оспремило гори ово мачо и ово интијерницо.
ФРАНО: Ну да’ гори, ма полагахно, и полако се увлачи, ер је уска фуњестрица.
КОЛА: Хоћу? не бринуло се ти ништо. (Овди се Кола увлачи, a Франо га ставља у врећу и извлачи га надвор.)
ФРАНО: О, о! ово ми миша у ступици! becco futugho2, razza cornuta, chi ve mandatoghase qua [j . . . . и јарче, рогата пасмино, ко те је амо слао]?
КОЛА: Oime, sonio tradito [јаох, издадоше ме]!
ФРАНО: Са[д] ћу ти ја указат, infamator vigliacco [подли срамотниче], како се у часне куће улази.
КОЛА: Cibo frate, non mi fari sto torto, che ve do bora trenta cechini [.... брате, не чини ми те срамоте, даћу ти одмах 30 дуката].
ФРАНО: Свари их на ларду! на теби цекина! (Овди га бије.) Хоћ веће? је ли ти доста? узми то ко свиња.
КОЛА: oime, son mnorto, son assassinata! basta, non pia [jaox, мртав сам, убише ме! доста, немој више]!
ФРАНО: Ha вјеру, други пут неће те воља бит за повратит се.

Референце[уреди]