Питомица

Извор: Викизворник
Питомица
Писац: Никола Боројевић


Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:

Дочекавши мајка с пута
Питомицу института,
Своју милу Фему,
Кликну срцем нежног жара:
„Има ли јој, Боже, пара
У читавом Срему?”

Да је лепа, рећ се мора,
И сличнија красу двора
Нег’ обичног стана,
А притом је научена
Шта ће радит као жена
Сходно воспитана.

Зато пева, декламира,
Чита, пише, клавир свира
А игра балете,
И представља комедије
Баш к’о да је Италије
Ког театра дете.

Истинабог, ту је мила
Језик свој заборавила,
Ал’ јој то не шкоди
Кад већ и онако није
Код гдекоје фамилије
Свој језик у моди,

И кад ју је та
Већ у туђих пет језика
Сањат научила
Како ће без хипокрена,
Са опсеном надувена,
Бит салонска вила.

Из свачије повеснице
Зна казати до ижице
Све старо и ново,
Само о свог листа гори
Не зна, кад се о том збори,
Ма ни једно слово.

Рачун сваки вешто пише
На хиљаде, и још више,
Само не зна бројит;
Сувенир зна лепше вести
Нег’ чарапе своје плести
И кошуље кројит.

Ине цркве још посети,
Но своје се онда сети
Кад и турска була;
У свему к’о перце лака,
У вери је тако јака
К’о земљана лула.

За свој род и нема срца,
Само што се другда врца
Око родитеља,
Те је козја милост снађе
Кад товари димом лађе
До обесних жеља.

Како не би нашло свога
Друга, себи сподобнога,
Таке цене благо,
Кад и мушка ћуд захтева
Да сујетом жена сева,
Било шта му драго!

1858.

Извор[уреди]

  • Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 225-226


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Боројевић, умро 1872, пре 152 године.