Pređi na sadržaj

Pitomica

Izvor: Викизворник
Pitomica
Pisac: Nikola Borojević


Vikipedija
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:

Dočekavši majka s puta
Pitomicu instituta,
Svoju milu Femu,
Kliknu srcem nežnog žara:
„Ima li joj, Bože, para
U čitavom Sremu?”

Da je lepa, reć se mora,
I sličnija krasu dvora
Neg’ običnog stana,
A pritom je naučena
Šta će radit kao žena
Shodno vospitana.

Zato peva, deklamira,
Čita, piše, klavir svira
A igra balete,
I predstavlja komedije
Baš k’o da je Italije
Kog teatra dete.

Istinabog, tu je mila
Jezik svoj zaboravila,
Al’ joj to ne škodi
Kad već i onako nije
Kod gdekoje familije
Svoj jezik u modi,

I kad ju je ta
Već u tuđih pet jezika
Sanjat naučila
Kako će bez hipokrena,
Sa opsenom naduvena,
Bit salonska vila.

Iz svačije povesnice
Zna kazati do ižice
Sve staro i novo,
Samo o svog lista gori
Ne zna, kad se o tom zbori,
Ma ni jedno slovo.

Račun svaki vešto piše
Na hiljade, i još više,
Samo ne zna brojit;
Suvenir zna lepše vesti
Neg’ čarape svoje plesti
I košulje krojit.

Ine crkve još poseti,
No svoje se onda seti
Kad i turska bula;
U svemu k’o perce laka,
U veri je tako jaka
K’o zemljana lula.

Za svoj rod i nema srca,
Samo što se drugda vrca
Oko roditelja,
Te je kozja milost snađe
Kad tovari dimom lađe
Do obesnih želja.

Kako ne bi našlo svoga
Druga, sebi spodobnoga,
Take cene blago,
Kad i muška ćud zahteva
Da sujetom žena seva,
Bilo šta mu drago!

1858.

Izvor

[uredi]
  • Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 225-226


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Nikola Borojević, umro 1872, pre 152 godine.