Писмо од мајке (Јесењин)

Извор: Викизворник

Писмо од мајке
Писац: Сергеј Јесењин


Могу ли што
Сад паметно да срочим,
И какав јој
Одговор могу дати?
Суморан сто
Прикива моје очи:
Писмо је ту
Што ми га посла мати.

Она ми пише:
„Имаднеш ли када,
Дођи нам, сине,
Скоро ће заветина.
Мени шал купи,
А оцу једне гаће,
Јер овде влада
Голема немаштина.

Не волим ништа
Што си песник пост'о,
Што ти је до те
Мрске славе стало.
Боље би било
Да си овде ост'о,
Поље да ореш ралом.

Старост ме мучи,
Бољке не престају.
Но ти да си нам
Ост'о ту у кући,
И ја бих сад
Имала своју снају,
И седела бих
Унука цупкајући.

Али ти децу
Расу широм света,
Рођену жену
Лако другом даде,
И, без дома, без пријатељства,
Без уточишта,
Из залета,
У вртлог крчме паде.

Мајчина рано,
Сине мили, шта је?
Беше ми чедан,
Кротак, благо мени.
Понављали су свуда непрестано:
Како је срећан
Лександар Јесењин!

Ти не оствари
Наше наде, синко,
На срцу мом
Још дубље ране ствара
Што ти се отац
Надао, као нико,
Да ћеш за песме
Стећи много пара.

Ал' ма колико и да
Примиш, сине,
Ти нећеш то да пошаљеш својој кући.
Баш зато ми
Навиру горке речи,
Јер знам, твој пример добро познајући,
Да паре песник никад неће стећи.

Не волим ништа
Што си песник пост'о,
Што ти је до те
Мрске славе стало.
Боље би било
Да си овде ост'о,
Поље да ореш ралом.

Овако, свуда туга,
У тами живот стоји,
Немамо више коња.
Ал' ти да оста дома,
Свега би било,
И, с бистрим умом твојим -
Знам да би председник био
Обласног исполкома.

Тад бисмо мирни били,
Отресли би се беде.
Ти не би трпео
Проклети тај умор.
Ја бих ти жену
Терала
Да преде,
А ти, к'о син би,
Старост нашу чув'о.”

. . . . . . . . . . . . . .

Савијам мајчино писмо.
У мучни сумор падам.
Зар нема излаза
На путу заветном мом?
Ал' све што мислим о том
Нећу да кажем сада,
Казаћу потом,
У одговору свом.

прев. Миодраг Сибиновић