Писма о Цесару Константину великом, и његовој мајци, светој Јелини Крижарици.

Извор: Викизворник


Писма о Цесару Константину великом, и његовој мајци, светој Јелини Крижарици

        Ако ниси знао до сад
Цар Константин гди се роди,
Становито знат' ћеш од сад,
Да с' у Нишу ово згоди.

        У краљевству Словинскому,
Близу Босне од изтока,
Бог дарова пуку свому
Владаоца привисока.

        Отац му се Клоро зваше,
Цесар римски племенити,
Од Клаудиа излазаше
Такви витез храбренити.

        Далматина Илирика,
И Римскога још Цесара,
Кои бише част и дика,
Славног пука срића стара.

        А Јелина Крижарица,
Константина мајка бише;
Од Римљанах цесарица,
Златно пера како пише.

        Родом кажу Бугаркиња ,
У Софии одгојена.
Други, да је Словинкиња,
У срид Брача порођена.

        Оли Брачка, ол Бугарка,
Колина је високога.
Бит' не може то приварка
Народа је Словинскога.

        Како мудри то нас уче
Томко, Барон, Ферарио,
И остали још не муче
Корнелио ни Грозио,

        Којим имаш темељито
Вировати, што ти кажу;
Јер свак знаде становито
Ови људи да не лажу.

        Света Јела брез пристанка
Своје тило педипсаше,
Од вечера тер до данка
Горке сузе проливаше.

        Плаче муку Божјег сина,
У сердцу се свому боли,
Јела мајка Константина
Веле вруће Бога моли

        Да јој каже гди биаше
од Жудиах криж сакривен,
У тамности кои сташе,
Церном земљом вас покривен.

        За ту сверху иђе она
У източне стране гори
До Голготе и Сиона,
Да за њ' пита, и да збори

        Како би се криж нашао
Од Жудиах сакривени,
И на свитлост изашао,
Јаблан рајски и зелени.

        На верх горе Калварие
Веле жељно када дође,
Гди би пропет син Марие,
Тежка болест на њу дође.

        Када земљу љубит поче
Гди Господин пропет бише,
Саме јој се сузе точе,
Од жалости једва дише.

        Када ли се бише сита
Покорница наплакала,
Од свакога пита свита
Криж како би изкопала?

        Луцифера куне, кара,
Кои га је закопао;
Вели њему: - змијо стара!
Од Бога си вас одпао.

        И сакрио копје бојно,
С којим ти је прободено
Сердце твердо и отровно,
Јидовито и паклено.
        Залуду си, њему рече,
Ти, паклени о војвода,
Криж закопа', из ког' тече
Племенита рајска вода.

        Када ће га покорница
Начи Јела Словинкиња,
Са свим да је и гришница,
Далматинка и Брачкиња.

        С дервета си приварио
Јадну Еву, нашу маму,
С дервета си понорио
У паклену доли јаму.

        Ш њега ти је 'одсичена
Та охола глава твоја,
И сва сила сатервена,
Вира ти је тверда моја.

        По жени си приварио
Најпервога ти човика,
И вас народ оборио,
Цинећ да му није лика.

        Жена ће те и добити,
Сву скончати твоја снагу,
И свак ће се зачудити
Што се згоди таквом врагу.

        Говорење кад то сверши,
Заповиди да се копа
Тверда земља, и изверши
Ње одлука: тер изкопа

        Криж Исусов веле тежки,
У тамности кои сташе,
И Давидов мач витежки,
С’ којим главе одсицаше

        Голиату великому,
И његовим још војником:
Луциферу охолому
Са' свим' својим' наслидником.

        Јунаци се тад витежки
Сви поднише копајаћи;
Јер нађоше криж притежки,
Хвале Богу уздајући.

        На руке га жељно прими
Света Јела крижарица;
Од весеља тер заними
Свега свита цесарица.

        Герли њега и целива,
Горко плаче и уздише,
Грозним' сузам' њег' облива,
Не море се рећи више.

        Мало посли проговара
Исусова наслидница;
Тер се с' крижем разговара
Привелика покорница.

        Рајско стабло, жива жељо!
За тобом сам изчезнула,
О кервава ти постељо!
Иштућ тебе увенула.

        Сакрит' ми се нећеш више,
Ни у земљу, ни у гору;
Јер ћу тебе чуват липше
У мојему била двору.

        Нека растеш у висину,
Сузам' ћу те поливати,
Говорим ти сву истину,
Већ у земљи неш спавати.

        У пол вертла сердца свога,
Усадит' ће Јела тебе,
На теби ће ради Бога,
Крижарица пропет' себе.

        Све изверши штогод рече
Славна мајка Константина,
Виковичњу славу стече,
По милости Божјег' сина.


Ex collectaneis Reverendissimi Domini Simeonis Benigni, Episcopi Modrusiensis, qui habuit orationem in sexta sessione Concilii Lateranensis sub Leone X. anno 1513. evincitur, S. Helenam, Constantini M. matrem, e Bretanide, Dalmatiae in mari Illirico insula, quam nunc Bratiam vocamus, ortam esse, quod tabularum Salonitanae Ecclesiae documentis ostendit.



Извор[уреди]

Андрија Качић Миошић: Разговор угодни народа словинскога, Братја Батара тискари издаватељи, у Задру, 1851., стр. 32-36.