Pisma o Cesaru Konstantinu velikom, i njegovoj majci, svetoj Jelini Križarici
Ako nisi znao do sad
Car Konstantin gdi se rodi,
Stanovito znat' ćeš od sad,
Da s' u Nišu ovo zgodi.
U kraljevstvu Slovinskomu,
Blizu Bosne od iztoka,
Bog darova puku svomu
Vladaoca privisoka.
Otac mu se Kloro zvaše,
Cesar rimski plemeniti,
Od Klaudia izlazaše
Takvi vitez hrabreniti.
Dalmatina Ilirika,
I Rimskoga još Cesara,
Koi biše čast i dika,
Slavnog puka srića stara.
A Jelina Križarica,
Konstantina majka biše;
Od Rimljanah cesarica,
Zlatno pera kako piše.
Rodom kažu Bugarkinja ,
U Sofii odgojena.
Drugi, da je Slovinkinja,
U srid Brača porođena.
Oli Bračka, ol Bugarka,
Kolina je visokoga.
Bit' ne može to privarka
Naroda je Slovinskoga.
Kako mudri to nas uče
Tomko, Baron, Ferario,
I ostali još ne muče
Kornelio ni Grozio,
Kojim imaš temeljito
Virovati, što ti kažu;
Jer svak znade stanovito
Ovi ljudi da ne lažu.
Sveta Jela brez pristanka
Svoje tilo pedipsaše,
Od večera ter do danka
Gorke suze prolivaše.
Plače muku Božjeg sina,
U serdcu se svomu boli,
Jela majka Konstantina
Vele vruće Boga moli
Da joj kaže gdi biaše
od Žudiah križ sakriven,
U tamnosti koi staše,
Cernom zemljom vas pokriven.
Za tu sverhu iđe ona
U iztočne strane gori
Do Golgote i Siona,
Da za nj' pita, i da zbori
Kako bi se križ našao
Od Žudiah sakriveni,
I na svitlost izašao,
Jablan rajski i zeleni.
Na verh gore Kalvarie
Vele željno kada dođe,
Gdi bi propet sin Marie,
Težka bolest na nju dođe.
Kada zemlju ljubit poče
Gdi Gospodin propet biše,
Same joj se suze toče,
Od žalosti jedva diše.
Kada li se biše sita
Pokornica naplakala,
Od svakoga pita svita
Križ kako bi izkopala?
Lucifera kune, kara,
Koi ga je zakopao;
Veli njemu: - zmijo stara!
Od Boga si vas odpao.
I sakrio kopje bojno,
S kojim ti je probodeno
Serdce tverdo i otrovno,
Jidovito i pakleno.
Zaludu si, njemu reče,
Ti, pakleni o vojvoda,
Križ zakopa', iz kog' teče
Plemenita rajska voda.
Kada će ga pokornica
Nači Jela Slovinkinja,
Sa svim da je i grišnica,
Dalmatinka i Bračkinja.
S derveta si privario
Jadnu Evu, našu mamu,
S derveta si ponorio
U paklenu doli jamu.
Š njega ti je 'odsičena
Ta ohola glava tvoja,
I sva sila satervena,
Vira ti je tverda moja.
Po ženi si privario
Najpervoga ti čovika,
I vas narod oborio,
Cineć da mu nije lika.
Žena će te i dobiti,
Svu skončati tvoja snagu,
I svak će se začuditi
Što se zgodi takvom vragu.
Govorenje kad to sverši,
Zapovidi da se kopa
Tverda zemlja, i izverši
Nje odluka: ter izkopa
Križ Isusov vele težki,
U tamnosti koi staše,
I Davidov mač vitežki,
S’ kojim glave odsicaše
Goliatu velikomu,
I njegovim još vojnikom:
Luciferu oholomu
Sa' svim' svojim' naslidnikom.
Junaci se tad vitežki
Svi podniše kopajaći;
Jer nađoše križ pritežki,
Hvale Bogu uzdajući.
Na ruke ga željno primi
Sveta Jela križarica;
Od veselja ter zanimi
Svega svita cesarica.
Gerli njega i celiva,
Gorko plače i uzdiše,
Groznim' suzam' njeg' obliva,
Ne more se reći više.
Malo posli progovara
Isusova naslidnica;
Ter se s' križem razgovara
Privelika pokornica.
Rajsko stablo, živa željo!
Za tobom sam izčeznula,
O kervava ti posteljo!
Ištuć tebe uvenula.
Sakrit' mi se nećeš više,
Ni u zemlju, ni u goru;
Jer ću tebe čuvat lipše
U mojemu bila dvoru.
Neka rasteš u visinu,
Suzam' ću te polivati,
Govorim ti svu istinu,
Već u zemlji neš spavati.
U pol vertla serdca svoga,
Usadit' će Jela tebe,
Na tebi će radi Boga,
Križarica propet' sebe.
Sve izverši štogod reče
Slavna majka Konstantina,
Vikovičnju slavu steče,
Po milosti Božjeg' sina.
Ex collectaneis Reverendissimi Domini Simeonis Benigni, Episcopi Modrusiensis, qui habuit orationem in sexta sessione Concilii Lateranensis sub Leone X. anno 1513. evincitur, S. Helenam, Constantini M. matrem, e Bretanide, Dalmatiae in mari Illirico insula, quam nunc Bratiam vocamus, ortam esse, quod tabularum Salonitanae Ecclesiae documentis ostendit.
