5
Пивљанин Бајо осветио побратима Крвавац Османа
Вино пило тридесет ајдука
На Сомину високу планину,
Пред њима је Бајо Пивљанине,
С побратимом Лимом барјактаром.
Онда рече Бајо Пивљанине:
"Браћо моја тридесет ајдука,
Причекајте мене на планину,
Да се спуштим Гацку пољу равну,
Да ја виђу побратима мога,
Побратима Крвавац Османа!"
Па он узе пушку по сриједи,
Раскака се Бајо низ иланину,-
Шетњу шеће Бајо Пивљанине,
По широку пољу Гатачкоме,
Па погледа на осојну страну,
Док угледа једну танку кулу,
Танку кулу побратима свога,
Побратима Крвавац Османа;
А кад дође под бијелу кулу,
Кад му танка затворена кула,
На кулу се нико не виђаше,
А завика испод куле Бајо:
"Побратиме, јеси ли на кули?"
Ту Османа дома не бијаше,
Но то чула лијепа ђевојка,
Сестра мила Крвавац Османа,
Намоли се на прозор од куле,
Па ђевојка млада проговара:
"Ко си ноћас под бијелу кулу,
Те Османа зовеш побратима?
Да ли не знаш, незнана делио,
Да је нама Осман погинуо!
Бог убио пашу с Казанаца,
Он погуби мог' брата Османа;
Но Бога ти незнана делио,
Кажи ми се ко си и окле си,
Те Османа зовеш побратима,
Да ли не знаш да је погинуо?"
Бесједи јој Бајо Пивљанине:
"Посестримо, Туркиња ђевојко,
Кад ме питаш, право да ти кажем,
Ја сам главом Бајо Пивљанине,
Отвори ми кулу и авлију,
Да изиђем на бијелу кулу,
Да ожалим Богом побратима!"
А ђевојка соја господскога,
Па овако Бају одговара:
"Пуштати те ја на кулу нећу,
Но ако си јунак од јунака,
Те ти жалиш побратима свога,
Ти освети мог' брата Османа,
Дивно ћу те даром даровати!"
Па се врну на бијелу кулу
И донесе од злата јаглука,
У њ'га тури стотину дуката,
Па их баци Бају Пивљанину:
"Ето тебе побратиме Бајо,
Па се напи у механи вина,
Добро чувај од злата јаглука;
Кад осветиш побратима твога,
Дођи тадај до бијеле куле,
Пуштаћу те у бијелу кулу!"
Узе Бајо од злата јаглука,
У јаглуку стотина дуката:
"Збогом остан' посестримо млада,
Кунем ти се, вјеру ти задавам,
Осветићу побратима мога,
Брата твога Крвавац Османа,
Неће проћи ни година дана!"
Отален се Бајо подигнуо,
Па га ето Сомини планини
И ту нађе тридесет ајдука,
Међу њима Лима барјактара,
Па завика Бајо Пивљанине:
"Моја браћо тридесет ајдука,
Ај скочите на ноге лагане,
Да идемо селу Казанцима,
До пашине од камена куле,
Нећемо ли њему ударити,
Не би л' паши главу погубио
И пашину кулу запалио!"
Ту ајдуци Баја послушаше
И од земље на ноге скочише,
Па отоле стрмо низ планину,
Док су они сишли под планину,
Онда рече Пивљанине Бајо:
"Браћо моја, тридесет ајдука,
Ви сједите овђе под планину,
Док ја одем до пашина двора,
Да му видим кулу и авлију,
Моремо ли њему ударити!"
Отален се подигао Бајо,
Па га ето селу Казанцима,
До пашине пребијеле куле;
Кад му танка затворена кула,
Затворена кула и авлија,
Тврда кула остала му пуста,
А око ње камена авлија,
Заклопљена и замандаљена,
Без топа јој ништа не могаше.
Види Бајо на шикли одају,
Ђе'но гори фењер и свијећа,
Сједи паша на бијелој кули,
Око њега аге и бегови;
Виђе Бајо ништа не помаже,
Да не могу ништа учињети,
Па се онда натраг повратио,
Ето Баја у дружину дође,
Све дружини по истини каже,
Да не могу паши ударити,
Ни му кулу танку отворити.
Но се Бајо доцкан досјетио,
Да освиће петак турски светац,
Види Бајо пашину цамију,
Што је паша скоро направио,
Да ће Турци сјутра поранити,
А да иду у нову џамију,
Да клањају и авдес узимљу,
Онда Бајо у дружину викну:
"Браћо моја, тридесет ајдука,
Није л' мајка родила јунака,
А ође га ноћас придесила,
Да он сиђе у поље зелено,
Да он дође до нове џамије,
Па се крије за нову џамију,
Доклен оџа дође до џамије,
Па на сабах попне се мунару,
Па кад стане викат' са мунара,
Да га гађа пушком џеверданом,-
То би чули паша и бегови,
Не би ли се они отворили
И џамији тадај похитали,
А ми браћо да кулу сколимо,
Не бисмо ли Турке дочекали,
Од Турака јаде порадили
И пашину кулу запалили,
Ту би лијеп шићар задобили
И по пуне торбе напртили!"
Од ајдука нико не збораше,
Док завика Лимун барјактаре:
"Ја сам јунак, побратиме Бајо,
Ја ћу ићи до нове џамије,
Да ја гађам оџу на мунару!"
Узе танку пушку по сриједи,
Заскака се јунак низ планину,
Па ето га до нове џамије,
Па се сакри Лимун барјактаре,
Те он чека оџу на џамију.
Но да видиш Баја Пивљанина,
Он повикну тридесет ајдука,
Поведе их до пашина двора,
Око куле разреди ајдуке,
Па им Бајо 'вако проговара:
"Када пукне пушка Лимунова,
Зачуће се на пашину двору
И с куле ће с' отворити Турци
И у поље они похитати,
А да иду до нове џамије
И да виде шта је с оџом било,
Немојте се браћо преварити,
А те који пушку избацити,
Док се Турци из куле изјаве,
Ја ћу овђе ухватит’ бусију,
До капије од пашине куле,
Да ја држим капију и врата,
Да се натраг не би повратили,
Да отиснем ја од куле Турке,
А ви браћо ухват'те бусије,
У сокаке с обадвије стране,
Ви удар'те како умијете,
Да ни једног не пуштите жива!"
То рекоше па се послушаше,
Све је Бајо друштво разредио,-
А да видиш Пивљанина Баја,
На авлији врата ухватио,
Па слушају пушку Лимунову.
Кад у јутру сабах зора била,
Поранио оџа до џамије,
Па се пење на оштру мунару;
Кад се попе на оштру мунару,
Стаде оџа викат' са мунаре,
Илакати са оштре мунаре.
Сам у себи Лимун помислио,
Сам са собом стаде говорити:
"Хвала Богу хоће ли помоћи,
Јутрос оџи на оштру мунару,
Што илаче јутрос на сабаху?"
Иа потеже бистра џевердана,
Те он гађа оџу на мунару,
Џевердану живу ватру дава,
Док му пуче пушка пред очима
И погоди оџу на мунару,
Пушка пуче, а оџа умуче
И одлеће низ оштру мунару.
А то чује паша с Казанаца,
Па овако стаде бесједити:
"Браћо моја тридесет Турака,
А чусте ли моја браћо драга,
Једна пушка пуче на џамију,
Пушка пуче, а оџа умуче,
Како пушка пуче на џамију,
Нема оџе више на мунару,
Богме нам је оџа погинуо,
А на ноге Турци устаните,
Да идемо до нове џамије,
Јер је нама оџа погинуо!"
Одмах Турци на ноге скочише,
Па на добре коње усједоше,
Силни паша посједе бјелаша,
Отворише камену авлију,
Из авлије Турци искрцаше
И у поље они похиташе,-
А када се Турци изјавише,
Бајо гледа пашу с Казанаца,
На његову бијелу ђогину,
Па он гађа пашу с Казанаца
И полако пушци проговара:
"Немој мене с ватром преварити,
Из тебе ћу дрво извадити,
У сребрн те кундак оправити!"
Док му пуче пушка пред очима
И Турчина добро погодила,
У повије међу очи двије,
Жив се наже, земљи паде мртав;
Скочи Бајо од земље на ноге,
И русу му посијече главу,
Те пашина ухвати ђогина.
Тад' ајдучке пушке запуцаше,
Нека уби, нека обранила,
Баш ни једна на празно не пуца,
Од куле их отиснуо Бајо,
Да се Турци не би поврнули,
Па их ћера и сијече живе,
У Турака не би уточника,
Ни једнога ува у Турчина,
Ни да каже како му је било.
Ајдуци се врнуше на кулу,
Ту нађоше пашиницу младу
И пашина два посопка сина,
Обојици осјекоше главу
И пашину поробише кулу
И велико находише благо,
Пуне торбе напунише блага.
Пошто паши кулу поробише,
На таван јој ватру наложише,
На тавану ватру оставише
И дођоше до нове џамије
И нађоше Лимун барјактара,
Похараше и нову џамију,-
Ондале се они подигоше,
Побјегоше Сомини планини,
Изиђоше горе на планину.
Ћаху ићи у Приморје равно,
Паде на ум Бају Пивљанину,
За Туркињу лијепу ђевојку,
Да јој зада Бог и вјеру тврду,
Да ће њојзи брата осветити,
Ајдуцима 'вако проговара:
"Браћо моја тридесет ајдука,
Ја сам цури вјеру заложио,
Да ћу брата њојзи осветити
И доћи јој на бијелу кулу,
Чекајте ме ође на планину,
Да обиђем моју посестриму!”
Говори му тридесет ајдука:
"Немој Бајо, ако Бога знадеш,
У повратку никад добра нема,
Ти се натраг немој повраћати!"
За то Бајо ни абера нема,
По посједе пашина ђогина,
Па ето га стрмо низ планину,
Док он дође до бијеле куле.
А кад дође под бијелу кулу,
Викну Бајо грлом бијелијем:
"Посестримо, Туркињо ђевојко,
Јеси л' дома на бијелу кулу?
Отвори ми кулу и авлију,
Да изађем на бијелу кулу,
Да ожалим побратима мога!"
А кад Баја зачула ђевојка:
"Ко си ноћас под бијелом кулом,
Те ме младу зовеш посестримом?"
"Посестримо, Туркињо ђевојко,
Ја сам главом Бајо Пивљанине,
Отвори ми кулу и авлију!"
Ђевојка се промоли кроз прозор:
"Чујеш мене незнана делио,
Не знам ништа ко си ни оклен си!
Кад си болан Бајо Пивљанине,
Камо тебе Бог и вјера тврда,
Што си мене вјеру заложио,
Да ћеш брата мене осветити,
Брата мога, побратима твога
И камо ти од злата јаглука,
Што но сам га тебе даровала?"
Но да видиш Баја Пивљанина,
Он извади од злата јаглука,
Протури га на прозор ђевојци:
"Ето тебе лијепа ђевојко,
Ја сам тебе брата осветио,
Ево цуро пашина бјелаша;
Ако ми се и то не вјерује,
Ево главе паше с Казанаца."
Из зобнице извадио главу,
Па је баци лијепој ђевојци.
Кад ђевојка сагледа бјелаша
И пашину са два рама главу,
Брже скочи од земље на ноге,
Па ето је на бијелу кулу,
Те отвори кулу и авлију
И ту нађе Пивљанина Баја,-
Руке шире у лице се љубе,
Туне Бајо осједе ђогина
И ето га на бијелу кулу;
Кад изиде на бијелу кулу,
Донесе му пиво и једиво,
Замеђено и зашећерено;
Кад се Бајо дивно одморио,
Онда Бајо био говорио,
Да он иде горе у дружину.
А завика лијепа ђевојка:
"Стани Бајо мало, побратиме,
Ја ћу тебе нешто даровати."
Па се врну у шикли одају,
Па донесе свијетло оружје,
Двије пушке Крвавац Османа
И његову оштру посјеклицу,
Па се опет у одају врати,
Па донесе токе Османове:
"Ето тебе, побратиме Бајо,
А оружје твога побратима
И ето ти токе Османове."
Па се опет на одају врати,
Донесе му зелену доламу:
"Ето тебе Богом побратиме."
Па се опет на одају врати
И донесе пуну чизму блага,
Кога блага све мека дуката:
"Ето тебе готовине блага,
Те их троши, побратиме Бајо,
Кад си брата мене осветио!"
Скочи Бајо од земље на ноге,
Пружи руку лијепој ђевојци:
"Збогом остај посестримо млада
И у здрављу опет да с’ видимо,
Ја ћу тебе опет походити!"
А кад чула лијепа ђевојка,
Писну млада као љута гуја:
"С киме ћеш ме оставити Бајо,
А да кукам сама ја на кулу,
Немој мене младу оставити,
Но ме води у росно Приморје,
С киме ћеш ме младу оставити?"
Ражали се Пивљанину Бају,
Па поведе Туркињу ђевојку,
Поведе је к'о сестру рођену.
И на кули благо искупише,
Искупише што више могоше,
Побјегоше здраво и весело
У Сомину високу планину.
Ту нађоше тридесет ајдука,
Ђе дијеле готовину благо,
Све на кули што су задобили,
Сваком капу жутијех дуката,
Двије Бају бјеху оставили,
Једну дио, једну старјешинства.
А Бајо им на то одговара:
"Хвала браћо тридесет ајдука,
Не тражим ви паре ни динара,
Ви дијел’те браћо братски благо,
Ја ћу само пашина ђогата
И његово свијетло оружје
И дарове моје посестриме,
Више вама не тражим дијела,
Него саде ајте да идемо,
Да идемо у росно Приморје,
До бијела Рисна и Перасна."
То рекоше па се послушаше,
Отидоше здраво и весело.
Кад дођоше Рисну и Перасну,
Он добави и попа и кума,
Те покрсти Туркињу ђевојку,
Нађеде јој име Анђелија
И ђевојку дивно удомио,
Па је даде Србу базрђану
И прими је к'о сестру рођену.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
