5
Pivljanin Bajo osvetio pobratima Krvavac Osmana
Vino pilo trideset ajduka
Na Sominu visoku planinu,
Pred njima je Bajo Pivljanine,
S pobratimom Limom barjaktarom.
Onda reče Bajo Pivljanine:
"Braćo moja trideset ajduka,
Pričekajte mene na planinu,
Da se spuštim Gacku polju ravnu,
Da ja viđu pobratima moga,
Pobratima Krvavac Osmana!"
Pa on uze pušku po srijedi,
Raskaka se Bajo niz ilaninu,-
Šetnju šeće Bajo Pivljanine,
Po široku polju Gatačkome,
Pa pogleda na osojnu stranu,
Dok ugleda jednu tanku kulu,
Tanku kulu pobratima svoga,
Pobratima Krvavac Osmana;
A kad dođe pod bijelu kulu,
Kad mu tanka zatvorena kula,
Na kulu se niko ne viđaše,
A zavika ispod kule Bajo:
"Pobratime, jesi li na kuli?"
Tu Osmana doma ne bijaše,
No to čula lijepa đevojka,
Sestra mila Krvavac Osmana,
Namoli se na prozor od kule,
Pa đevojka mlada progovara:
"Ko si noćas pod bijelu kulu,
Te Osmana zoveš pobratima?
Da li ne znaš, neznana delio,
Da je nama Osman poginuo!
Bog ubio pašu s Kazanaca,
On pogubi mog' brata Osmana;
No Boga ti neznana delio,
Kaži mi se ko si i okle si,
Te Osmana zoveš pobratima,
Da li ne znaš da je poginuo?"
Besjedi joj Bajo Pivljanine:
"Posestrimo, Turkinja đevojko,
Kad me pitaš, pravo da ti kažem,
Ja sam glavom Bajo Pivljanine,
Otvori mi kulu i avliju,
Da iziđem na bijelu kulu,
Da ožalim Bogom pobratima!"
A đevojka soja gospodskoga,
Pa ovako Baju odgovara:
"Puštati te ja na kulu neću,
No ako si junak od junaka,
Te ti žališ pobratima svoga,
Ti osveti mog' brata Osmana,
Divno ću te darom darovati!"
Pa se vrnu na bijelu kulu
I donese od zlata jagluka,
U nj'ga turi stotinu dukata,
Pa ih baci Baju Pivljaninu:
"Eto tebe pobratime Bajo,
Pa se napi u mehani vina,
Dobro čuvaj od zlata jagluka;
Kad osvetiš pobratima tvoga,
Dođi tadaj do bijele kule,
Puštaću te u bijelu kulu!"
Uze Bajo od zlata jagluka,
U jagluku stotina dukata:
"Zbogom ostan' posestrimo mlada,
Kunem ti se, vjeru ti zadavam,
Osvetiću pobratima moga,
Brata tvoga Krvavac Osmana,
Neće proći ni godina dana!"
Otalen se Bajo podignuo,
Pa ga eto Somini planini
I tu nađe trideset ajduka,
Među njima Lima barjaktara,
Pa zavika Bajo Pivljanine:
"Moja braćo trideset ajduka,
Aj skočite na noge lagane,
Da idemo selu Kazancima,
Do pašine od kamena kule,
Nećemo li njemu udariti,
Ne bi l' paši glavu pogubio
I pašinu kulu zapalio!"
Tu ajduci Baja poslušaše
I od zemlje na noge skočiše,
Pa otole strmo niz planinu,
Dok su oni sišli pod planinu,
Onda reče Pivljanine Bajo:
"Braćo moja, trideset ajduka,
Vi sjedite ovđe pod planinu,
Dok ja odem do pašina dvora,
Da mu vidim kulu i avliju,
Moremo li njemu udariti!"
Otalen se podigao Bajo,
Pa ga eto selu Kazancima,
Do pašine prebijele kule;
Kad mu tanka zatvorena kula,
Zatvorena kula i avlija,
Tvrda kula ostala mu pusta,
A oko nje kamena avlija,
Zaklopljena i zamandaljena,
Bez topa joj ništa ne mogaše.
Vidi Bajo na šikli odaju,
Đe'no gori fenjer i svijeća,
Sjedi paša na bijeloj kuli,
Oko njega age i begovi;
Viđe Bajo ništa ne pomaže,
Da ne mogu ništa učinjeti,
Pa se onda natrag povratio,
Eto Baja u družinu dođe,
Sve družini po istini kaže,
Da ne mogu paši udariti,
Ni mu kulu tanku otvoriti.
No se Bajo dockan dosjetio,
Da osviće petak turski svetac,
Vidi Bajo pašinu camiju,
Što je paša skoro napravio,
Da će Turci sjutra poraniti,
A da idu u novu džamiju,
Da klanjaju i avdes uzimlju,
Onda Bajo u družinu viknu:
"Braćo moja, trideset ajduka,
Nije l' majka rodila junaka,
A ođe ga noćas pridesila,
Da on siđe u polje zeleno,
Da on dođe do nove džamije,
Pa se krije za novu džamiju,
Doklen odža dođe do džamije,
Pa na sabah popne se munaru,
Pa kad stane vikat' sa munara,
Da ga gađa puškom dževerdanom,-
To bi čuli paša i begovi,
Ne bi li se oni otvorili
I džamiji tadaj pohitali,
A mi braćo da kulu skolimo,
Ne bismo li Turke dočekali,
Od Turaka jade poradili
I pašinu kulu zapalili,
Tu bi lijep šićar zadobili
I po pune torbe naprtili!"
Od ajduka niko ne zboraše,
Dok zavika Limun barjaktare:
"Ja sam junak, pobratime Bajo,
Ja ću ići do nove džamije,
Da ja gađam odžu na munaru!"
Uze tanku pušku po srijedi,
Zaskaka se junak niz planinu,
Pa eto ga do nove džamije,
Pa se sakri Limun barjaktare,
Te on čeka odžu na džamiju.
No da vidiš Baja Pivljanina,
On poviknu trideset ajduka,
Povede ih do pašina dvora,
Oko kule razredi ajduke,
Pa im Bajo 'vako progovara:
"Kada pukne puška Limunova,
Začuće se na pašinu dvoru
I s kule će s' otvoriti Turci
I u polje oni pohitati,
A da idu do nove džamije
I da vide šta je s odžom bilo,
Nemojte se braćo prevariti,
A te koji pušku izbaciti,
Dok se Turci iz kule izjave,
Ja ću ovđe uhvatit’ busiju,
Do kapije od pašine kule,
Da ja držim kapiju i vrata,
Da se natrag ne bi povratili,
Da otisnem ja od kule Turke,
A vi braćo uhvat'te busije,
U sokake s obadvije strane,
Vi udar'te kako umijete,
Da ni jednog ne puštite živa!"
To rekoše pa se poslušaše,
Sve je Bajo društvo razredio,-
A da vidiš Pivljanina Baja,
Na avliji vrata uhvatio,
Pa slušaju pušku Limunovu.
Kad u jutru sabah zora bila,
Poranio odža do džamije,
Pa se penje na oštru munaru;
Kad se pope na oštru munaru,
Stade odža vikat' sa munare,
Ilakati sa oštre munare.
Sam u sebi Limun pomislio,
Sam sa sobom stade govoriti:
"Hvala Bogu hoće li pomoći,
Jutros odži na oštru munaru,
Što ilače jutros na sabahu?"
Ia poteže bistra dževerdana,
Te on gađa odžu na munaru,
Dževerdanu živu vatru dava,
Dok mu puče puška pred očima
I pogodi odžu na munaru,
Puška puče, a odža umuče
I odleće niz oštru munaru.
A to čuje paša s Kazanaca,
Pa ovako stade besjediti:
"Braćo moja trideset Turaka,
A čuste li moja braćo draga,
Jedna puška puče na džamiju,
Puška puče, a odža umuče,
Kako puška puče na džamiju,
Nema odže više na munaru,
Bogme nam je odža poginuo,
A na noge Turci ustanite,
Da idemo do nove džamije,
Jer je nama odža poginuo!"
Odmah Turci na noge skočiše,
Pa na dobre konje usjedoše,
Silni paša posjede bjelaša,
Otvoriše kamenu avliju,
Iz avlije Turci iskrcaše
I u polje oni pohitaše,-
A kada se Turci izjaviše,
Bajo gleda pašu s Kazanaca,
Na njegovu bijelu đoginu,
Pa on gađa pašu s Kazanaca
I polako pušci progovara:
"Nemoj mene s vatrom prevariti,
Iz tebe ću drvo izvaditi,
U srebrn te kundak opraviti!"
Dok mu puče puška pred očima
I Turčina dobro pogodila,
U povije među oči dvije,
Živ se naže, zemlji pade mrtav;
Skoči Bajo od zemlje na noge,
I rusu mu posiječe glavu,
Te pašina uhvati đogina.
Tad' ajdučke puške zapucaše,
Neka ubi, neka obranila,
Baš ni jedna na prazno ne puca,
Od kule ih otisnuo Bajo,
Da se Turci ne bi povrnuli,
Pa ih ćera i siječe žive,
U Turaka ne bi utočnika,
Ni jednoga uva u Turčina,
Ni da kaže kako mu je bilo.
Ajduci se vrnuše na kulu,
Tu nađoše pašinicu mladu
I pašina dva posopka sina,
Obojici osjekoše glavu
I pašinu porobiše kulu
I veliko nahodiše blago,
Pune torbe napuniše blaga.
Pošto paši kulu porobiše,
Na tavan joj vatru naložiše,
Na tavanu vatru ostaviše
I dođoše do nove džamije
I nađoše Limun barjaktara,
Poharaše i novu džamiju,-
Ondale se oni podigoše,
Pobjegoše Somini planini,
Iziđoše gore na planinu.
Ćahu ići u Primorje ravno,
Pade na um Baju Pivljaninu,
Za Turkinju lijepu đevojku,
Da joj zada Bog i vjeru tvrdu,
Da će njojzi brata osvetiti,
Ajducima 'vako progovara:
"Braćo moja trideset ajduka,
Ja sam curi vjeru založio,
Da ću brata njojzi osvetiti
I doći joj na bijelu kulu,
Čekajte me ođe na planinu,
Da obiđem moju posestrimu!”
Govori mu trideset ajduka:
"Nemoj Bajo, ako Boga znadeš,
U povratku nikad dobra nema,
Ti se natrag nemoj povraćati!"
Za to Bajo ni abera nema,
Po posjede pašina đogina,
Pa eto ga strmo niz planinu,
Dok on dođe do bijele kule.
A kad dođe pod bijelu kulu,
Viknu Bajo grlom bijelijem:
"Posestrimo, Turkinjo đevojko,
Jesi l' doma na bijelu kulu?
Otvori mi kulu i avliju,
Da izađem na bijelu kulu,
Da ožalim pobratima moga!"
A kad Baja začula đevojka:
"Ko si noćas pod bijelom kulom,
Te me mladu zoveš posestrimom?"
"Posestrimo, Turkinjo đevojko,
Ja sam glavom Bajo Pivljanine,
Otvori mi kulu i avliju!"
Đevojka se promoli kroz prozor:
"Čuješ mene neznana delio,
Ne znam ništa ko si ni oklen si!
Kad si bolan Bajo Pivljanine,
Kamo tebe Bog i vjera tvrda,
Što si mene vjeru založio,
Da ćeš brata mene osvetiti,
Brata moga, pobratima tvoga
I kamo ti od zlata jagluka,
Što no sam ga tebe darovala?"
No da vidiš Baja Pivljanina,
On izvadi od zlata jagluka,
Proturi ga na prozor đevojci:
"Eto tebe lijepa đevojko,
Ja sam tebe brata osvetio,
Evo curo pašina bjelaša;
Ako mi se i to ne vjeruje,
Evo glave paše s Kazanaca."
Iz zobnice izvadio glavu,
Pa je baci lijepoj đevojci.
Kad đevojka sagleda bjelaša
I pašinu sa dva rama glavu,
Brže skoči od zemlje na noge,
Pa eto je na bijelu kulu,
Te otvori kulu i avliju
I tu nađe Pivljanina Baja,-
Ruke šire u lice se ljube,
Tune Bajo osjede đogina
I eto ga na bijelu kulu;
Kad izide na bijelu kulu,
Donese mu pivo i jedivo,
Zameđeno i zašećereno;
Kad se Bajo divno odmorio,
Onda Bajo bio govorio,
Da on ide gore u družinu.
A zavika lijepa đevojka:
"Stani Bajo malo, pobratime,
Ja ću tebe nešto darovati."
Pa se vrnu u šikli odaju,
Pa donese svijetlo oružje,
Dvije puške Krvavac Osmana
I njegovu oštru posjeklicu,
Pa se opet u odaju vrati,
Pa donese toke Osmanove:
"Eto tebe, pobratime Bajo,
A oružje tvoga pobratima
I eto ti toke Osmanove."
Pa se opet na odaju vrati,
Donese mu zelenu dolamu:
"Eto tebe Bogom pobratime."
Pa se opet na odaju vrati
I donese punu čizmu blaga,
Koga blaga sve meka dukata:
"Eto tebe gotovine blaga,
Te ih troši, pobratime Bajo,
Kad si brata mene osvetio!"
Skoči Bajo od zemlje na noge,
Pruži ruku lijepoj đevojci:
"Zbogom ostaj posestrimo mlada
I u zdravlju opet da s’ vidimo,
Ja ću tebe opet pohoditi!"
A kad čula lijepa đevojka,
Pisnu mlada kao ljuta guja:
"S kime ćeš me ostaviti Bajo,
A da kukam sama ja na kulu,
Nemoj mene mladu ostaviti,
No me vodi u rosno Primorje,
S kime ćeš me mladu ostaviti?"
Ražali se Pivljaninu Baju,
Pa povede Turkinju đevojku,
Povede je k'o sestru rođenu.
I na kuli blago iskupiše,
Iskupiše što više mogoše,
Pobjegoše zdravo i veselo
U Sominu visoku planinu.
Tu nađoše trideset ajduka,
Đe dijele gotovinu blago,
Sve na kuli što su zadobili,
Svakom kapu žutijeh dukata,
Dvije Baju bjehu ostavili,
Jednu dio, jednu starješinstva.
A Bajo im na to odgovara:
"Hvala braćo trideset ajduka,
Ne tražim vi pare ni dinara,
Vi dijel’te braćo bratski blago,
Ja ću samo pašina đogata
I njegovo svijetlo oružje
I darove moje posestrime,
Više vama ne tražim dijela,
Nego sade ajte da idemo,
Da idemo u rosno Primorje,
Do bijela Risna i Perasna."
To rekoše pa se poslušaše,
Otidoše zdravo i veselo.
Kad dođoše Risnu i Perasnu,
On dobavi i popa i kuma,
Te pokrsti Turkinju đevojku,
Nađede joj ime Anđelija
I đevojku divno udomio,
Pa je dade Srbu bazrđanu
I primi je k'o sestru rođenu.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
