Пиво пије гонџе Мехемеде
у механи насред Сарајева,
а служи га млада крчмарица
златном чашом и десницом руком.
Како коју чашу наљеваше, 5
Мехемеду младом говораше:
— Лијеп ти си, гонџе Мехемеде!
Да имадем ћерцу јединицу,
Мехемеде, теби бих је дала,
теби дала, па те зетом звала. 10
Ил’ да имам рођену сестрицу,
Мехемеде, теби бих је дала,
теби дала, па те сваком звала.
Да се може, себе бих ти дала,
себе дала, па те драгим звала. 15
Онда вели гонџе Мехемеде:
— Луда ли си, крчмарице млада!
Дворио сам пашу господара,
дворио га седам годин’ дана.
У мог паше три ћери бијаху, 20
најмлађа му најљепша бијаше.
Често злато пред двор излазаше,
своме баби ћурак износаше.
Паша би је себи ђулом звао,
а ја бих је севди-срцем звао: 25
— Севди срце, хоћеш поћи за ме?
А она ми одговори млада:
— Аго заде, ако бабо даде,
па ако ме и не даде бабо,
аго заде, ја ћу поћи за те! 30
Ал’ ме паша спреми у тимаре
и удаде севди ђул дјевојку.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 245.
