Пећине
Вече је. Градом трепти сјај лампада.
Гомиле стижу. Шум, врева и тјеска.
Музика звони. Накита хиљада
Са женског грла сија се и бљеска,
Као да дуга из вечери плаве
Просипа боје и свијетла небеска.
У кочијама с лакајем се јаве
Велика лица у озбиљној пози -
Мудре и за пук прослављене главе...
И повор кличе, и добри матрози
Народног брода мотре милионе
И главом климну... Мајци Долорози
Са катедрале гласи звона звоне,
Молитва тече и спокојство броди.
Сва престолница топи се и тоне
У пуној срећи, сјају и слободи...
И нигдје суза да се веђе скупе -
По асфалтима само радост ходи...
Но док све више, сред вреве и лупе
И бљеска, вече силази сврх града,
И мјесец гледа у шалоне скупе,
Ја самац лутам као сјенка сада
По једном крају престолнице сјајне,
И ћутим како све по мени пада
Лед... Је ли ово стан људи? Не. Тајне
Пећине то су што сузама пиште,
Гдје мемла бије и гдје ноћи трајне
С оловом својим бораве и тиште...
Гле, неко руку, кô костур из гроба,
Пружа ми; моли, кору хљеба иште:
"Обрвала ме мука и тегоба,
Не могу даље! Рад ми снагу узе
И обори ме до скота и роба".
Рече и двије потекоше сузе.
Сад опет неко по камењу ледну
Преда ме тромо влачи се и пузе.
У погледу му, усахлу и жедну,
Пријекор, уздах и молитва дуга:
"Богаљ сам. Имам само ногу једну,
На бојном пољу остала је друга.
Помози! Баци који новчић худи
Ономе што је постô црв и руга"...
Гле опет тамо! Раздрљених груди
Уз ватру сједи суха жена нека
И погледима по жерави блуди.
На прсима јој чедо. Но млијека
У пресахнулим дојкама, што висе
Кô сузе, нема ни кап од лијека...
И мали цвили покрај празне сисе,
А мајка само, у грозници јада,
За срце каткад руком ухвати се
И јекне... Градом трепти сјај лампада,
Гомиле стижу, шум, врева и тјеска.
Музика звони. Накита хиљада
Са женских грла сија се и бљеска...