ПЕТ ПЕСАМА
Једна песма стара, од мога рођења,
Иде кроз крв моју, кроз ноћ и кроз зоре;
Моја песма бола, који се не мења,
Уз године брзе и часове споре,
Преко смеха, плача,
Корача, корача.
Једна суза лепа, као осмех бајке,
Као цвет од сребра у заспалој коси;
Моја суза тешка, као сандук мајке,
Као младост коју крст до крста носи,
Из умрлог јада
У дубину пада.
Једна снага снова, из дугих шапата,
Из очију, звезда и говора струне;
Моја снага среће, која ми је дата
Као накит бола, као украс круне,
С љубављу сиротом
Залази животом.
Једна жеђ живота, у мраку страдања,
И душу, и срце, и спокојство упи;
Моја жеђ лепоте, смисао надања,
Место старих звезда млада тела купи,
Тела млада, нова;
Уместо покрова.
Један дух предања, део мога бића,
Сваку моју мис'о и страст сваку мучи;
Дух моје судбине, к'о песма открића,
На свакоме месту о свемиру учи:
Носи моје дане
На крило нирване.
