Пет в’јекова
| Пет в’јекова Писац: Богдан Крајишник |
Пет в’јекова сунце на њега се мрачи,
Пет в’јекова огањ што му жеже груди, —
Пет в’јекова вали трзају га б’јесно,
Да угуше искру што му живот буди
— — — — — — — — — — — —
... Пет в’јекова — ето изгубило снагу,
Сахрани их миш’ца огњевитог лава,
Па над њином раком с нова му се буди,
Оно давно доба... и живот, и слава...
... О, Србине орле! Што ти вјечно храни
Надвитепком снагом измучене груди?
Да л’ то вишња сила са неба те грли
Ил’ те поноћ н’јема са Косова буди?...
— Здраво да си, брале! На срдашцу твоме
Одрасло је цв’јеће јунаштва и славе,
Па ти буди понос... па ти диже снагу
Да подигнеш Српство у висине плаве!
Извор[уреди]
1899. Босанска вила, 14, стр. 10.
|