Петљина цура

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Симо Матавуљ


Петљина цура


Стари нашљедњи судија приморскога града Травња, племић Павао Тренк, умрије напријечац у кавани Код орла. То се догодило пред вече, три дана пред Михољ дан, у јеку бербе, када су травањски тежаци дањивали по виноградима. Сјутрадан прву вијест о томе донесе из града Петљина цура, коју родитељи зором бјеху послали да њешто донесе из куће. Њен отац, Петар Миљевић, прозвани "Петља", чувши то, скиде капу, прекрсти се и само рече: "Бог да га прости!" па настави рад као да ништа не бјеше ни чуо. Његова жена, Планина, погледа га кротко, очи јој се напунише сузама и шапну: "Добри човјече, тебе мора и бог вољети". То је чула само њихова цура, лијепа Стојанка, па, погледавши подругљиво матер, одлети у сусједни виноград. Њихов син, недотупавни Ивица, дуго је сједио забленут.

До подне Петљина цура обигра готово све винограде, па, кад се врати, стаде причати како је ко примио страшну новост. Богати и преугојени старац Мијат Барић, надимком Лојко, сав се, вели, уздрхтао и дуго је лежао под маслином, докле се повратио. Митар Радојчић рекао је: "Тако! Дакле! тако отиде на други свијет стари безбожник? А твој тата Петља, све игра од радости, је ли?..."

Планина, сва црвена, диже главу:

- Зашто би се тата радовао?

Петљина цура слеже раменима и одговори, очевидно подругљиво:

- Не знам, мамо, шта Митар булазни. А најљепше је било чути Маркишу Бркића. Објешењак, смјеста је срочио тужбалицу и почео нарицати, те су се сви његови берачи превијали од смијеха. И он ту њешто помиње тату, - њекакав сукоб између тате и Тренка, кад су били млади...

Петља се одмаче, жена се већма сагну, а Стојанка настави причати шта је рекао Иван Тртак, шта Илија Бумбар, шта Шкољевићи, шта Јовчићи. Најпослије мати је прекиде:

- Доста, несрећнице! - па сједе на земљу и подними се.

Та мала породица бјеше скуп великих неједнакости. Петља бјеше човјечуљак, смеђ, четкастих брчића и румених јагодица. Био је споре памети, душе скроз дјетиње. Али и Тјелесно и умно био је бољи него што се на први мах чинило, - био је здрав и издржљив у послу, а имао је неодољиву тежњу ка умовању о високим стварима.

Планина, свом главом виша од мужа, а доиста два пута тежа, бјеше бистра, вриједна, кротка. Стојанка се, углавном, уврже на матер тјелесно, а Иван на оца; али дјевојка донесе на Свијет друкчију нарав, те се, поред тјелесне снаге и љепоте, у њој развијаше пожуда за господовањем као и превелика упорност. - Слабуњави дјечко престаде расти већ у шеснаестој години, и постаде готово блесаст. "Петљина цура" израсте стасита, лијепо сразмјерна, космата, крупних, црних очију, бјелолика, као каква књегињица. Међу траваљским заграђанима постаде пословица: "Лијепа као Петљина цура." У доба када се ово дешавало, Петља имађаше четрдесет и пет година, жена њешто мање, цура двадесет и прву, син деветнаесту.

Планину као удавачу просили су Петља и Митар Радојчић, али се у њу загледа и млади властелин, истом настали судија Тренк који је хтједе за слушкињу. Настаде метеж. У оно вријеме, људима Тренкова положаја могло се што се хтјело. Од страха, Радојчићи, на врат на нос, оженише Митра другом, а судија, видећи да са Петљом не може на крај изаћи и да ће, по свима приликама, лепа дјевојка поћи за њега, створи му кривицу, врже га у тамницу и осуди на батине. Надао се да га, тако осрамоћена, дјевојка неће више хтјети, али баш, може бити, стога највише, она се уда за Петљу, прозва се Марија Петљина, па "Петљина Планина", како је он, од милоште, крсти.

Све то изађе пред очи Планини кад сјеђаше под чокотом. Још јој се у мислима надовезаше потоње несреће, - мушко дијете кржљаво и недотупавно, дјевојка зле ћуди. И први пут у животу зажали што је Петља сувише безазлен, што му, од првога дана, мораде бити не само жена, него као и мати!

Стојанку су већ просили, али није хтјела поћи за тежака или занатлију, јер се заносила за "ситном господом": трговачким момцима, мањим чиновницима и тако, а у потоњу заврти јој главом њекакав кавански и улични свирач! То је знала мати и сусједи, само добричина отац о свему томе ни слутио није. Он је често могао чути како се мати и кћи спорјечкају, често је гледао на лицу своје миле Планине дубоке трагове бриге, али би се брзо смирио. А Планина немаше срца да открије немилу истину своме матором дјетету, навиклу на савршени домаћи покој. Али онога јутра, сједећи под чокотом, одлучи се да га оразуми.

Устаде, и како већ бјеше прошло ручано доба, зовну своје да се заложе. Они се брзо окупише. Учини им се да чуше туђ, непознати глас. А кад видеше дан мах крај ње, Али ваздашњу кротку, благу Планину, на један мах оштру, готово нарогушену, спустише се све троје у страху. Планина ријечи не проговори.

Трећега дана послије тога, на Михољ дан по подне, ћосасти Јоза, крчмар Код вола, очекиваше своје празничне муштерије, - двадесет и два тежачка домаћина из заграђа, што су се за једним столом гостили. Они се из шале прозваше "воларима". За двадесет и њеколико година, откад "волари" као младићи заведоше то друштво, ни један од њих не умрије, ријетко се кад десило да би њеки изостао, а што је најчудноватије, ни једном се не догоди да се ред доласка покварио! Први је, увијек вавијек, долазио Петља, па Лојко, па Митар Радојчић, па Иван Тртак, па Илија Бумбар. Остали су долазили како кад, појединце, или у гомили, али су свагда сви били на окупу до три часа.

Стојећи на вратима, крчмар мишљаше:

- Данас је Михољ дан, виноградарски светац, те ће волари бити веселији него обично. Петља је мало закаснио.

Али, мјесто ситнога Петље указа се крупни Лојко.

Ћосо разрогачи очи и викну:

- Шта је, ако бога знаш!? Шта се догодило Петљи!?

Гојазни, стари Лојко, који дође миран, ублиједи, пови се на довратник, те запита:

- Та, шта кажеш!?

- Ето шта! Није дошао!

- Није дошао! - понови чича запрепашћен.

- Без некога чуда није то! - вели крчмар.

- А... сачувај, боже, није умро? Богати Лојко, да је хтио, могао се проводити у газдинском друштву Код орла {што већ. раде његови синови), али остаде вјеран својим "воларима", јер је волио Петљу и његово мудровање; волио је старога Петљина супарника Митра Радојчића и њихово боцкање, јер, и поред великога размака времена, њихова чегрст ради лијепе Марије не бјеше престала; волио је Ивана Тртка и његове масне шале; Илију Бумбара и његово вјечито ласкање... Волио је све, а нада све, ону бекрију Сима Бркића, славнога пјевача и недостижнога спадала. Лојко, дакле, бјеше добричина, нимало поносит, али, као што су људи богати, стари и угојени, обично себични и пуни предрасуда, бјеше и он. Зато, пошто му се памет прибра, не запита се, као што би било у реду: "Боже, да ли се, збиља, Петљи што десило?" - него рече гласно: "Ако је Петља, збиља, начео број, бој се да је за њим на мене ред, пошто сам данас, на Михољ дан, дошао први!... Ово без њеке није!"...

- Без њеке није! - понови крчмар Јоза, уносећи шарени бокалић вина. Лојко се трже и намршти:

- Јес' чуо, ти, ћосаста тицо злогука, што увијек на зло слутиш? Што кобиш Петљу? Зар га није могао посао задржати?

- Добро, де! Дај, боже, да не погодим!... А каква је берба била, газда?

- Берба је боља од лањске. А што је ново у граду?

- Ето то са старим Тренком.

- Чуо сам, али нијесам за све потанко разабрао. Ја сам ноћивао у виноградима све до си-ноћ ... Је ли баш умро напријечац?

Јоза је био увјерен да Лојко зна све и најмање потанкости, па иако му бјеше већ додијало, ваљда по стоти пут причати у крчми једно те исто, није могао то одбити једноме Лојку! Поче с почетка:

- Причају - вели Јоза - да је Тренк тога дана био веома весео. Картао се у новац цијело поподне, и био је необичне среће. Најпослије, пошљедње партије, пошљедњу карту диже високо увис, како ће њом треснути о сто, али му рука клону и он се сруши мртав! Лијечници кажу: прсла му је велика крвна жила. Погреб му је био њешто никада до сада невиђено у Травњу. Не буди ти криво, Лојко, али сам чуо гдје ти господа замијерају што не дође на укоп, - ти, као најглавнији од тежака.

- Зар? - учини Лојко, сав најежен. - Њешто ми не бјеше добро ова два дана, а хтио сам. Е, боже мој, што ти је судба!

- Судба, дашто! - потврди Јоза... - Боже наш, шта је с Петљом? Да имам кога, сад бих послао да распита. А вјеруј да има чудних ствари, врло чудних. Ето се прича да је стара Тренковица уснила шта ће се десити.

- Је ли могуће?

- Све на длаку како ће бити, како је дигао карту увис и срушио се мртав! То се увелико прича и међу господом. Да је наш Петља овдје сад, па да нам то растумачи, јер он такве ствари разбира, иако се сви ругамо с њим.

- Шиљи одмах по њега! - викну Лојко, у један мах љут... - Шта си ми се ту разбрбљао као каква баба! Пошаљи смјеста ма кога!

Јоза, изненађен, изиде.

У предњем дијелу крчме, гдје бјеху вински судови, тезга и столови за младеж, Јоза затече њеколико младића, занатлија, који истом што бјеху посједали. На његову молбу, ниједан од њих не хтједе да иде чак на крај заграђа, да распита за Петљу. Њеки месарски момак, надимком Арапин, познати пијаница, рече:

- Иди до врага ти и Петља!

- Хајде да се тиче Петљине цуре! - додаде неки од другова.

- Петљина цура! Петљина цура! Хм! - рећи ће неки Шкрго, ковачки помоћник, ћорав.

- Како би било да отидемо сви, тобоже по Петљу, па доведемо Петљино лијепо дијете?

- Ти се шалиш, - рече Ћоро - а ја ти кажем да би дошла, кад би с нама био Пијеро музикант.

То је била новост осталима, те навалише питањима и дознадоше да то већ и врапци причају како се Стојанка гледа и састаје са скитачем.

Јоза, коме још у почетку бјеше наврх језика да им повјери е ће лијепи Пијеро музикант тога вечера свирати Код вола, слушаше сада те новости с великом пажњом, рече:

- Ја то не вјерујем.

- Што не? Пијеро је завртио мозгом не само свима шваљама и собарицама по граду, него, без мало, свему женскињу. А и лијеп је и свира, да га се не можеш наслушати! Откад је у Травњу, кавана Код орла ради двоструко више. Господа сад онамо остају до поноћи. Покојни Тренк особито га је волио. Кажу, говорио је да тај Пијеро није обичан свирач скитач, него баш изучен. Неки опет говоре да он не свира по занату, него да је од њеке велике породице, па, ко ти га зна, зашто се скита.

Јоза, на један мах одушевљен, викну:

- Е, знајте, да ће Пијеро вечерас овдје свирати.

Исприча им да је говорио с њим. Вели: предомишљао се, па је најпослије пристао. Дао је ријеч да ће доћи. И од силнога задовољства што ће се онај Код орла љутити, што ће се о томе по Травњу говорити, стаде трљати руке, па, пљеснув дланима, заврши:

- Весело, момци! Право би било да се о томе рашчује, па да дође доста младежи!... Али већ ја ћу се за то постарати.

Лојко, кога бјеше жагор привукао, неопажен стаде на вратима воларске собе, накашља се хотимично, на што се сви обазријеше.

- Је ли ти, младићу? - зовну Лојко ковача... - Је ли то истина што си причао?

- Шта то, газда? - пита Ћоро.

- То за Петљину цуру, да се састаје с оном скитницом?

- Ја се, газда, не бих заклео, али свијет прича. А и сам знам да је виоглава, да воли гиздавце.

У тај мах дође Митар Радојчић, један од онијех људи што су увијек мргодни, што, како се вели, "до подне себи желе зла, а од подне цијелом свијету".

Кад он и Лојко уђоше у воларску собу, Лојко ће:

- За име божје, шта је с Петљом!? Видиш ли да га нема?

И Митар се малко усплахири, јер истом тада опази да онога нема.

- Не знам, - настави Лојко. - Нијесам ништа чуо, а не могу да се ишчудим што га нема... Ти знаш да је ово двадесет четврта година откад се овдје састајемо, а знаш да никад, ама никад, Петља није изостао а да не дође први! Зато помишљам да ово није без неке крупне. Да није болестан?

- Баш ако је и одапео, нека га ђаво носи! - проговори најпослије Митар... - Да није отишао за Тренком? Какав је безјак, могло би и то бити.

- Немој, тако болан, Митре. Нијеси ти баш такога срца.

- А немој ни ти, болан, Лојко, да ми се ту претвараш. Теби је стало за Петљом као и мени, само те хвата стравуљица од помисли да свак може одједном отегнути! Знам ја тебе!

- Знам и ја тебе, Млито! - викну Лојко, разјарен што онај погађа његову скровиту зебњу. Ту се мало дохватише, али не за дуго, па почеше разговор о берби.

Дођоше Тртак и Бумбар, који се одмах веома зачудише, не нашав Петљу.

Остали волари дођоше у двије гомиле. Прва, већа, задуго је нагађала и дуго претресала о чудном случају, а у другој, кад стиже Бркић, Петљин сусјед, обавијести дружину:

- Петља је остао здрав и весео. Лежао је у дворишту, на крилу својој Планини.

- Пи! - учини Митар Радојчић.

- А је ли с њима била и њихова цура? - запита Лојко.

- Није, - одговори Бркић... - Ја сам раније отишао од куће. У поласку, јавио сам се Петљи, а он се кезаше од милине, а Планина се одазва. Рече ми: "Сад ће, брајо, не брини се. Ни да га вежемо, не бисмо га могли задржати да не оде у школу, како он зове ту вашу крчметину!" Ја њој рекох: "А што, снахо, мазиш ту матору магарчину?" А она ће мени: "Није мој Перун то, него љепота и дика моја! Погледај му високо, паметно чело, и бистре очи и румене јагодице, па ми реци који је од вас волара љепши од њега? А који је паметнији? Ко говори мудре ријечи као он?...

- О-хо-хо-хо! - прихвати Радојчић. - Мојих младунаца! Мазе се и тепају једно другом! Пи!... Шта си јој на то рекао?

- Ништа. Учинила ми се више жалостива, него весела кад је то говорила. Заправо, не бјеше досада њен обичај да тако говори. Митар поврну:

- Ја бих јој овако одговорио: "Мудре су ријечи твога Петље, баш као и магареће њакање. Ми смо, жено, одавно сити твога лијепога Перуна."

- А што да си га сит, кад га и не слушаш, - опази Тртак.

Бумбар добаци:

- А мени је, право да ти кажем, иако га не зарезујем, необично без њега. Е, ево сад, њешто ми фали. Е, волим да гледам како пућка из лулице, да слушам како говори оне поповске ријечи.

Сви то потврдише.

Лојко замишљен, упредаше бркове, па кад уграби тренутак тишине, запита Бркића:

- Ти рече да је Петља био весео?

- Церио се на женину крилу, као мажено дијете - одазва се Бркић.

- То није добар знак, - рече Лојко.

- Шта? Како? Зашто? Шта хоћеш да рекнеш? - заокупише питањима старога газду.

Он се збуни, јер то бјеше рекао нехотице, - мислио је на Тренка, који је био необично весео пошљедњега дана живота.

У тај мах уђе Петља.

Диже се граја, чу се у један мах двадесет пи-тања, приговора, шала:

- Гле! Ево га! Петља! Петљица! Петљурина! А камо те? Гдје си Петљанцијо? Куд се одметну? Какав је то ред? Није те хтјела пустити госпођа Планина? Чешкала те по глави, па си заспао?...

Петља сједе на своје мјесто, између Тртка и Бумбара, сркну из понуђена му Лојкова суда, па их гледаше ужагреним очима, руменији него обично.

- На моју душу, већ је добро накресан! Гдје ли се то дочепао муктиша? - шапну Радојчић другу до себе.

Кад се поврати тишина, започе Лојко:

- Шта би с тобом?

Петља зажмури десним оком и одговори:

- А, ето, брате, дуго сам размишљао и на крају сам смислио да... Лојко га прекиде:

- Немој тако, поповски, него кажи просто: гдје си био досад?

Петља погледа бојажљиво око себе и рече:

- Код Тренковице!

Лојко зину. Готово сви се намрштише. Неки се прекрстише.

- Ти био код Тренковице? - запити стари, ударајући гласом на сваку ријеч... - Зашто?

- Зато што је безјак! - рече Радојчић. Бркић вели:

- Зато да се, за вруће ране, освети за некадашње!

Петљи се набра чело, али додаде мирно.

- Био сам да пожалујем стару госпођу!

- Добро си учинио! - викну Бркић... - Ја сам га први ожалио. Ево чујте.

И утањив глас, да би наликовао на женски, започе њекакву своју тужбалицу, која изазива смијех.

Бумбар, Тртак и Радојчић окретоше се ка Петљи. Он запали лулицу и кроз пућкање, нешто слободнији, започе:

- Старој сам госпођи рекао: "Ето, стари господин отиде богу на истину, бог да га прости! али свети Јован, рецимо...

- Шта ти је рекла Тренковица, кад си ушао? - прекиде га Бумбар.

- Је ли те чим почастила? - пита Тртак. Петља, као да не чу, те настави:

- Свети Павао и сви главнији свеци рекоше: "Човјече, увијек буди спреман на смрт".

Одједном Петља се занесе и стаде викати:

- Ја не завидим ни онима који много знају, те варају свијет. Ни онима који много имају, те се поносе. Сви ће они доћи пред суд вјечни! Је ли тако, брате Лојко?

Лојко изађе напоље.

- Человјек јако трава дније јего! - настави веселник. - Јеси ли кад помишљао, Иване, како мора бити тежак растанак душе с тијелом? Тај растанак то су врата од пакла! А како ће бити унутра?...

Тртак ће устајући:

- Чуо сам ја стотину пута од тебе те ријечи, које си ти запамтио од попова. Али, ето видиш, твој Тренк није се борио с душом, ни осјетио није кад је ушао кроз та врата.

Бумбар промијени мјесто.

Радојчић рече опоро Петљи:

- Што, Петљанијо, не оставиш људе да на миру уживају, него ето бјеже!? Могао си данас њешто измијенити, - могао си нам причати шта ти је рекла Тренковица? Шта је рекла, де? Је ли спомињала твоју Планину?

Петља је збиља био чашћен код старе госпође, а уз то се придало и необично узбуђење. Није чудо, дакле, што помисли да га то Бумбар пита, а њему се увијек највише повјеравао.

- Шта ми је рекла, велиш?

- Да!

- Еј, женска мудрост и вјештина, мој Илија. Мазила ме, чешкала ме, па вели: "Драги мој Перуне, нијесам хтјела јуче, ни прекјуче, да те узнемирујем, кад је највећи рад! Нећу ни данас, јер је благ дан, и право је да се одмориш и провеселиш у своме друштву. Али сјутра имаћемо велики, велики разговор. Тиче се среће нашег дјетета! Крупна је ствар, мој Перуне, врло крупна.

- Ма, ко то вели, - запита Радојчић.

- Ма, она, Планина. Моја Планина!

- Иди дођавола и с њом, безјаче! - промрмља Радојчић, па и он промијени мјесто.

Петља настави, гледајући у таваницу:

- Ја се као помало и домишљам што хоће Планина. Њеко доиста проси нашу Стојанку. То је. А ја се чиним као да не разумијем и молим је да ми одмах каже. Велим ја њој: "Слатка моја Планино, немој ме мучити." Аја! Неће, па неће! Сјутра, сјутра је велики дан за нас! И тако одем.

- Идући од куће, био сам тако весео да бих запјевао и поиграо на улици, да ме не бјеше стид од свијета. У томе се сјетим старе Тренковице. Моји су непријатељи, и ко је мене осрамотио довијека, и ко је мени хтио највеће зло учинити, него покојни! Хајде, рекох, да богу благодарим, ради мога дјетета, на овај начин: да утјешим стару! Вјеруј ми да ми је то одједном на ум пало, кад сам ишао овамо. И вјеруј да је то било по анђелу, - да је то мени дошапнуо мој анђео хранитељ... Ти, канда, не вјерујеш да има. анђела хранитеља?...

Одједаред плануше лампе, забруји хармоника, диже се урнебес у предњој соби. И Петља се трже. Готово ови "волари" потекоше онамо, те настаде гурање, чепање, циликтање.

Колико је то "грајало у крчми Код вола? И шта је све било те ноћи у крчми Код вола није умио нико тачно и јасно испричати од оних што су онамо били...

Сјутрадан, када се Петља пробуди, угледа Планину, грозно преображену, а угледа је чело главе Стојанкине. Дјевојка лежаше наузнак, раширених руку, жута, расколачених очију, а силне јој се груди силно надимаху и слијегаху. Петља једва имаде снаге да устане; ноге му клецаху, дах му се прекиде, те није могао да пусти глас. Жена му даде знак да изађе у двориште, ла изађе и она за њим. У прикрајку плакаше Ивица.

- Шта је, ако бога знаш? - пита Петља...

- Умире Стојанка?

- Само вас двојица не чујте се живи, не улазите! - рече грозничаво Планина.

- Ама, шта је било? Од чега је то? Планина заврте главом:

- Бог сам зна од чега! Тако! Зло дође па...

- Али, умири се... Не одмичи се од куће!... Може бити да ће те звати још до подне у суд!

- Мене у суд! Зашто? - пита Петља.

- Како зашто? За човјека! За крв!

- За човјека! За крв! Кога човјека? Какву крв?

- Па онога... свирача!

- Шта је било свирачу?

- Ништа друго, него га убише! Зар још нијеси при свијести?

- Шта говориш, жено? Јеси ли ти при себи? Ко је убио свирача?

- Ви Код вола!... Остави спрдњу!...

Планина се врати у кућу. Петља се ухвати за главу, потече за њом, али се пред вратима предомисли и, онако пола одјевен, изађе на улицу, гдје се сукоби са Бркићем, његовом женом и снахом. Бркић, блијед као смрт, наслони се на сухомеђу и исприча му догађај, ево шта:

Пијера је пробо ножем Арапин. Свађа је потекла због... због... та, у пићу! То се догодило пред зору, пошто су се њих двојица отетурали кућама.

Жене посматраху Петљу чудним погледом. Он се прекрсти њеколико пута, и сузе му потекоше, и рече:

- Е, е, сачувај Господе! Што ти је судба и зли час! Сачувај, Господе, зле судбе и зла часа!

- Ми нијесмо свједоци! - рече Бркић ... - То толико смо у добитку.

- А помислите, моја Стојанка занемогла одједном. Једва што је жива! Снаха Бркићева викну:

- Шта кажеш брајо? Бог с тобом брајо! Шта је било? Да видимо!

И хтједоше обје у двориште, али их Бркић задржа. Бркићка се обазрије и рече гласно да је Петља могао чути:

- Грјешни Петља, да зна зашто је младић погинуо, и шта је његовој цури!

Али Петља не разабра те ријечи. Снаха додаде:

- Боље је што не зна! Боље је за човјека да је безјак!

Бркић рече:

- Ко је могао знати да је Арапин толико заљубљен у Петљину цуру! Ко је могао слутити то! Ах, Петљина цура! Петљина цура! Задуго ће се причати о њој!...

И заиста, дуго се о њој причало у Травњу, али не у ономе смислу како је Бркић слутио. Стојанка брзо оздрави. Поможе јој њена прирођена снага и младост, а страховити потрес учини друго, веће чудо, - Стојанка постаде чедна, послушна и наскоро се уда за Бумбарева сина, кршна младића, који је с њом био срећан, каогод и Петља с Планином.

Петља запамти довијека Михољ дан, али ни-када не дознаде истину, јер и Јоза и двадесет и један волар и сав свијет, као договорни, поштедјеше доброг човјека.

Као кроз мутан сан, Петља се сјећао стаса и обличја свирачева. Био је - причаше он - витак, протегљастих образа, црних као зифт наусница, кудрасте косе. Имао је руке као каква госпођица од племенита рода. Кад његови танани прсти играху по справи, лијепе његове очи сјактаху као муње, а гласови се извијаху, да су човјека жмарци подилазили.

И често би завршио, уздахнувши:

- Гријехота! Онако лијепа младост отиде у гроб, немилована, неожаљена!