Петар ђенерал осваја Зворник (Гацко)

Вино пила до два господина,
Једно ти је Текелија бане,
Друго ти је Петар ђенерале
У Јаноку ћесаровом граду.
Проговара Петар ђенерале;
„Молим ти се Текелија бане,
Дај нам ишти изун од ћесара,
Да нам даде силовиту војску:
Сто и дваест и седам хиљада
Тријест хиљад’ краљеве катане,
И од боја аркали топове:
Дели Мусу и кара Маргету,
И Зеленка топа великога;
И гранаша са градскијех врата,
Таког топа нема у ћесара, —
Да идемо земљом ћесаревом,
Да примамо земљу од Султана.
Најпрво ћу Нишу ударити
И у Нишу посјећи везира,
Главу Бечу спремит и ћесару;
Па ондален подигнути војску,
До Видина турског ударити,
У Видину посјећи кадију,
Што и цару у девлету суди.
Па ондален кренут моју војску,
Каравлашком и Карабогданском,
Уз Дунаво до Земуна доћи,
На Биоград ударит’ везиру.
Туј ћу посјећ’ Хасан пашу гази,
Главу Бечу спремит и ћесару.
Па ондален до Градачца сићи,
У Градачцу посјећи везира,
По имену Осман пашу Ћоса,
Главу послат Бечу и ћесару;
Па ондален преко воде Дрине,
До Зворника ударит Турцима —
Примит Јању и доњу и горњу.
У Зворнику до два бега кажу.
Једно ти је беже Дервиш беже,
А на име азгин Фидајићу,
А други је Атић Мехмед ага; —
Оба бега ухватити жива,
Свезат руке, па спремит ћесару.
Зворник ћу им сломит’ из топова,
Па ћу кренут’ Босни земљи равној,
Па ћу шехер Сарајеву сићи,
Ту је доста чохе венедичке,
У магазам’ жутијех дуката.
Ту ће ми се преодјети војска.
Па ћу сићи питому Травнику,
У Травнику посјећи везира,
Оног старог хоџу Ћуприлића,
Ту ћу двије отворити џаде:
Ић’ ми вино из шехер Мостара,
А пшеница од Новог пазара.
А кад љето о Митрову дође,
У Мостар ћу изјавити војску,
Ту ће моја божићоват војска.
Када љето у прољећу дође,
На Гацко ћу изјавити војску,
Ту је хава добра за војака,
А одвише поље сјеновито.
А Гачани хранитељи стари,
Починуће коњи и војаци.”
Ал му вели Текелија бане:
„Сједи Петре, силан ђенерале,
Осужњићеш ћесарске топове,
Ја војака не бих ни жалио,
Већ топови остат’ у Турака.”
Говорио Петре ђенерале:
„Веће бане, да од Бога нађеш,
Јеси л’ чуо што у Турак’ било:
На Турћију помор ударио.
У старога хоџе Ћуприлића,
Гдје је било хиљаду каваза,
Данас хоџа нејма ни једнога,
Свих му их је куга поморила;
Нигдје ништа у везира нема,
До у тавли губава ђогина,
И код њега двоје сејишчади,
И то му је двоје циганчади.”
Тадај му је бане вјеровао,
Па се вјерној круни замолио,
Б’јелом Бечу и бечком ћесару;
Даде њему сто хиљада војске,
Тријест и шест аркали топова,
Тријест хиљад’ краљеве катане,
А уза њих кувет и идару.
Види Петра, мрка ђенерала:
Кад до турског Ниша долазио,
А навуче од боја топове,
А напушта краљеву катану:
Бирдем Ниша прими у Турака.
Он у Нишу посјече везира,
Оног старог пашу Сеидију,
Главу Бечу спреми и ћесару,
Захвала му дође од ћесара.
Види Петра, удари Видину:
Бирдем Видин прими од Турака,
У Видину посјече кадију,
Што султану у девлету суди,
Главу спреми Бечу и ћесару,
Захвалу му учинио тешку.
Види Петра, гдје крену војаке
Каравлашком и Карабогданском,
Све Дунавом дође до Земуна,
Па ондален на Биоград сађе,
Града био ц’јелу хефту дана,
Табије му сломи из топова,
Из њега се предадоше Турци,
У Биоград посјече везира,
А на име Хасан пашу Тира.
Па ето га до Градачца сиђе,
Вас му беден сруши из топова,
У Градачцу посјече везира,
Обје главе спреми до ћесара,
Захвалу му ћесар учинио.
Војску земљом Посавином крену,
Узе Јању и доњу и горњу,
На Зворник је безим’ ударио,
Ту се јадни затворили Турци,
Посављаци пушкари војаци,
С бедена се бију из пушака,
Све се мрку ђенералу бране,
По пољу му бију официре;
Ал залуду, ћаре не имаде,
Све се Петар ближе примицаше,
А гранашу гиду удараше,
Те им турски беден раздираше.
Ту се моли факир и фукара,
А на име гази Дервиш бегу:
„Дај нам изун, да се отворамо,
Да под сабљу Петру наљеземо,
Па нек’ ради’ што је њему драго?”
Бего Дервиш њиха разговара:
„Не бојте се Петра ђенерала
Моћ’ нам ништа учинити не ће,
Већ купите дрвље и камење,
Да крпимо беден на Зворнику,
Да с’ бранимо црном ђенералу.”
Бранише се двије хефте дана,
Све се Петар ближе примицаше,
А гранашу гиду удараше,
Разваљује беден на Зворнику.
Једно јутро беже уранио,
Турски на се абдест ударио,
А о грлу књиге објесио,
Испео се на табију граду,
Па он виче у ордију краљску:
„Чујете л’ ме краљеви војаци,
Кажите ми Петру ђенералу,
Ако хоће да се окладимо,
Ја у Зворник ил’ у мртву главу,
Он у краљског топа великога.
Три пут ћу му стати на бедену,
Нек’ ме три пут из гренаша гађа.
Ако мене обори са града,
Џаба њему бијела Зворника,
Ак’ останем на беден на граду,
Нек’ одмакне војску од Зворника,
Јере мени сибјан измахнит’о!”
Таку вјеру тврдо ухватише.
Три пут њему стаде пред гранаша.
Тако бегу Бог поможе јаки,
Нити паде, нити се препаде;
Ал залуду, фајде не имаде,
Преко вјере Петар удараше,
Све топовим’ гиду примицаше,
Готово му Зворник прихватити.
Тад процвиље гази Дервиш беже:
„Моји Турци, нема л’ когод овдје,
Ко умије воду пливат Дрину,
Да он скочи са бедена града,
У студену на валове Дрину,
Да пренесе махзар у перчину,
Не ће ли нам утећи везиру,
Не ће л’ везир војску покупити
Од Травника бутун Босну листом,
Море устат’ сто хиљад’ војака,
Не ће ли нам Петру ударити.”
Кад то чују Зворничани Турци,
На то нико не окреће главе.
Већ се једно момче придесило,
У хизмету бега Дервиш бега,
Асли момак од Херцеговине
Из широка поља Невесиња,
Из Братача села маленога,
Мио синак Грбовића кнеза,
Па се момак био потурчио,
У хизмету бега Љубовића,
И он свога бега оставио,
Па је сишо питому Зворнику,
Те овако бегу говораше:
„Драги беже, дај ми махзар пиши,
Ја ћу својом ризикати главом.”
Бег му ситан махзар учинио.
Кад погледа момка Херцеговца,
Момак сузе грозне прољеваше.
Овако му беже говораше:
„Мој Хасане, моје д’јете драго,
Али си се воде препануо,
Ал’ од краљског Петра ђенерала?”
Тадај њему момак говораше:
„Драги беже, мио господару,
Ја се ништа препануо н’јесам,
Веће ми је мајка останула
У широку пољу Невесињу,
И сад ми је хришћан’ца мајка.
Види беже, драги господаре,
Што год стечем у хизмету твоме,
Не ударам одијело на се,
Ни купујем коња за јахања,
Већ све спремам родитељу своме;
Па ако ме суђен данак нађе,
Ако би ме утопила Дрина,
Ја краљеви ухватили људи,
Мајка ће ми самријет од глади.”
Куне му се беже Дервиш беже:
„Мој Хасане, д’јете моје драго,
Ак’ остане Зворник у Турака,
Ја ћу твоју добавити мајку,
Градићу јој славна манастира,
У Папратњу, у дно Посавине,
Зваће јој се задужбина црква,
Мој Хасане, док је овог св’јета,
Све ће тебе спомињати војска.”
Онда момак махзар прихватио,
Па ето га на бедем на града
Кад на граду један циган хода,
У рукам’ му токмакли шешана,
Бије Петру пољем официре.
Колико се Петар домислио,
Све по води мреже ударио,
Јер се Ијуто боји од пливача.
Вид’ Хасана, види Херцеговца:
Циганина низ беден турио,
Онда циган у воду пануо,
У мрежу га Петар покупио,
Онда Хасан у воду скочио,
Па не плије Дрини низ валове,
Већ студеној води уз букове.
Далеко је Дрину испливао,
Чак далеко на Косијерово,
Има више од пола сахата,
Па побјеже у Босну везиру.
Када кршли у Травнику дође,
Ту не бјеше старог Ћуприлића,
Већ отишо стојну Цариграду,
Оставио два своја већила,
Са Загорја Авди пашу Ћоса,
С Невесиња бега Љубовића.
Када момак махзар уносио,
Онда му је беже говорио:
„Тома, рајо, с Невесиња равна,
У мене се јеси потурчио,
Чувајући краве и теоце.
Отклен ти је махзар запануо?”
Онда му је момак говорио:
„Шути беже, муртатине царски,
Јеси л’ чуо шта ј’ у царству било?
Удрио је Петре ђенерале,
Седам, осам, примио градова,
А толико посјеко везира,
Ви сједите, а то не чујете:
Ево има цијел мјесец дана,
К’о је сишо Посавини стојној
Биоград је узо у Турака,
Посавину сву примио листом,
Свео војску у поље зворничко,
Разорио Зворник из топова,
Ето вид’те што ви махзар пише.”
Кад је беже махзар прихватио,
Прегледао, Авди паши даје.
Обојица сузе прољеваху,
И овако беже говораше:
„Драги паша, фајде плакат нема,
Већ да нашу Босну покупимо,
Да идемо да на њ’ ударимо,
Не би ли нам Бог помого јаки,
Да вратимо Петра ђенерала,
Осужњимо краљеве топове.”
Бирден скрлет бујрунтије пишу,
Они дижу и старо и младо,
А на војску у царске војнике
Седамдесет и седам хиљада,
И сарашћер Авди паша Ћосо,
Според њега беже Љубовићу,
Па ето их земљом Босном равном,
Примише се на Гласинац стојан,
Па отален питому Зворнику.
Авди паша бегу говораше:
„Како ћемо беже ударити ?
Није шала, краљеви војаци,
И краљева сила и катана,
Све зворничко поље прекопато,
У земљу се потрапила војска,
Намјешћени краљеви топови,
Изгинуће несретни Бошњаци.”
Тадај њему беже говораше:
„Аја паша, од тог фајде нема!
Да на двоје раздвојимо војску,
С двије стране Петру ударимо;
Ја ћем’ и ти право на топове
Ја топове сабљом узаптити,
Ја на топу оба погинути:
Ћаре нема, тако бити мора,”
Како беже паши говораше,
С двије стране Петру ударише,
С двије стране по тријест хиљада,
Из земље их ватра дочекала,
С топракала краљеви топови.
Три хиљаде дадоше шехита.
Ту су Петра ухватили жива,
Полу су му отели топова,
И гранаша топа великога,
Што су низ њег плетенице златне,
Што је био Бечу више врата.