Песма у сутон
| Песма у сутон Писац: Стеван Луковић |
Зашло већ сунце за брдашца сива,
С миром и сетом пада сутон тавни,
На мирној реци вал успаван снива,
И лаки дим се повија врх равни.
Мир, дубок мир је. Благи сан се своди.
Ни шум, ни покрет... И са̂м из далека
Путник што пољем закаснео ходи,
Нечујно лебди као утвар нека...
Полако миче низа поље вално,
Измеђ’ жбунова и цветова сами’,
Као дух блудње, једнолико, стално...
И сен му бледи, нестаје у тами...
О, душо моја, сањалице сетна,
Куда би, куда иза магла они’,
Низ равна поља, успавана, цветна,
Каква те чежња у незнано гони?
За чиме чезнеш у сновима тајним,
Немирна вечно као бескрај сами,
Далеко тамо просторима сјајним
Где светлост неба недостижно мами;
Куда би, куда, луталице моја
С плашљиво надом за сутоном благим;
Чему се вечно шире крила твоја
И тежња диже у сновима драгим?
Догледа нигде оном своду равном,
Заман му мира и спокојства просиш,
Куда би, куда с успоменом тавном,
Нејасну што је кроза живот носиш?...
Ох, спусти крило што те жудну води
И чежњив поглед са бескраја сиви’,
Ноћ се већ мирна са покојем своди
Ох, успи једном, неспокоју живи!
Извор[уреди]
- 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 23-24.
|