Pesma u suton
| Pesma u suton Pisac: Stevan Luković |
Zašlo već sunce za brdašca siva,
S mirom i setom pada suton tavni,
Na mirnoj reci val uspavan sniva,
I laki dim se povija vrh ravni.
Mir, dubok mir je. Blagi san se svodi.
Ni šum, ni pokret... I sâm iz daleka
Putnik što poljem zakasneo hodi,
Nečujno lebdi kao utvar neka...
Polako miče niza polje valno,
Izmeđ’ žbunova i cvetova sami’,
Kao duh bludnje, jednoliko, stalno...
I sen mu bledi, nestaje u tami...
O, dušo moja, sanjalice setna,
Kuda bi, kuda iza magla oni’,
Niz ravna polja, uspavana, cvetna,
Kakva te čežnja u neznano goni?
Za čime čezneš u snovima tajnim,
Nemirna večno kao beskraj sami,
Daleko tamo prostorima sjajnim
Gde svetlost neba nedostižno mami;
Kuda bi, kuda, lutalice moja
S plašljivo nadom za sutonom blagim;
Čemu se večno šire krila tvoja
I težnja diže u snovima dragim?
Dogleda nigde onom svodu ravnom,
Zaman mu mira i spokojstva prosiš,
Kuda bi, kuda s uspomenom tavnom,
Nejasnu što je kroza život nosiš?...
Oh, spusti krilo što te žudnu vodi
I čežnjiv pogled sa beskraja sivi’,
Noć se već mirna sa pokojem svodi
Oh, uspi jednom, nespokoju živi!
Izvor[uredi]
- 1903. Pesme Stevana Lukovića. str. 23-24.
|