Pesma u suton

Pesma u suton Pisac: Stevan Luković

Zašlo već sunce za brdašca siva,
S mirom i setom pada suton tavni,
Na mirnoj reci val uspavan sniva,
I laki dim se povija vrh ravni.

Mir, dubok mir je. Blagi san se svodi.
Ni šum, ni pokret... I sâm iz daleka
Putnik što poljem zakasneo hodi,
Nečujno lebdi kao utvar neka...

Polako miče niza polje valno,
Izmeđ’ žbunova i cvetova sami’,
Kao duh bludnje, jednoliko, stalno...
I sen mu bledi, nestaje u tami...

O, dušo moja, sanjalice setna,
Kuda bi, kuda iza magla oni’,
Niz ravna polja, uspavana, cvetna,
Kakva te čežnja u neznano goni?

Za čime čezneš u snovima tajnim,
Nemirna večno kao beskraj sami,
Daleko tamo prostorima sjajnim
Gde svetlost neba nedostižno mami;

Kuda bi, kuda, lutalice moja
S plašljivo nadom za sutonom blagim;
Čemu se večno šire krila tvoja
I težnja diže u snovima dragim?

Dogleda nigde onom svodu ravnom,
Zaman mu mira i spokojstva prosiš,
Kuda bi, kuda s uspomenom tavnom,
Nejasnu što je kroza život nosiš?...

Oh, spusti krilo što te žudnu vodi
I čežnjiv pogled sa beskraja sivi’,
Noć se već mirna sa pokojem svodi
Oh, uspi jednom, nespokoju živi!

Izvor

• 1903. Pesme Stevana Lukovića. str. 23-24.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stevan Luković, umro 1902, pre 122 godine.