Песма прва

Извор: Викизворник
Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

То подразумева уклапање потпунијег и тачнијег садржаја, уклањање сувишног и неодговарајућег текста, додавање референци и слична уређивања, како би се добио квалитетан чланак.


Чланак је означен овим шаблоном од 20.8.2020. Уколико се чланак не среди у року од месец дана биће обрисан.

Песма прва


Божанска музо моја, из тешких мисли се прени,

И скини копрену црну и ходи весела мени,

Јер сад сам шали оран. О, доста бејаше збиље,

И доста часова горких, што ми их живот шиље,

Па хајд', ма било штете за твоју честитост чедну,

Да смело запевамо несташну песму једну,

Песму о Пенелопи... Ал' о тој примерној жени,

(Вечита нека је слава спомену и њеној сени),

Нећемо певати тако ко што је Омир строги,

Са музом певао својом. Векови прођоше многи

Од тога срећнога доба. И ко што добро знамо,

На свету све се мења (несталност стална је само),

И време, што све руши по својој махнитој ћуди,

Многе је створило мене од неба, земље и људи.

Па сад замисли, музо, садашњу жену коју

Наместо Пенелопе. У грдно великом броју

Око ње вију се мушки и жарки погледи стреме,

А муж по свету лута већ прође толико време...

Ну хајде, музо, почни, и нек ти из срца пљусне

Веселост ко вал с мора, и твоје румене усне

Ко зефир румену ружу нек осмех дотакне крилом,

И нек се захори песма о добу овом и билом.


И док Одисије мудри већ скоро двадесет лета

Луташе с краја на крај и адског и земног света

Од Кирке до Калипсе, и земље обиђе многе

И силна преброди мора, и чврсте умори ноге,

(А све то чињаше опет не ради рђавих дела,

Већ што је Афродита оваку одмазду хтела,)

Дотле је Пенелопа, његова несрећна жена,

Патила у самоћи. Ах, боља бејаше њена

Од смртних мука гора. Млађана, здрава и једра,

Набрекла врелом крви, а бујних пуначких недра

Бејаше она тада. И нека размисли свако:

Без мужа живети тол'ко, да л' јој је било лако;

А ко друкчије мисли, нек' томе и ово дода:

Врлина ствар је лепа, ал' ни крв није вода.


Најзад се догоди нешто. Једнога врелог дана

У бистром потоку горском, под сплетом смокових

грана,

Купала се је она. Плави је талас прска

И хладна струја хлади, а густа оближња трска

Туђем је оку скрива. И она ни мнила није,

Да се ту крај ње близу несташни Ерот крије,

И шта јој отуд прети. Јер се у зраку врелом

Лепршо он над њоме и на њу гађо стрелом.

И када она затим на поток очи спусти,

И спази лепо лице и косе курјук густи,

Занета тиме заста и слатке, страсне жуди

Стресоше срце њено, и срце стресе груди.


„Ах, Кроне, је ли право“, промуца она сада,

„Да венем нељубљена овако лепа и млада,

А мој Одисеј верни да лута по свету свуда,

Да гради пустолове и разна љубавна чуда,

О чему све већ знадем. Не, са свог духа злога

Ускоро он ће зато понети до два рога.“


То она изрече јетко. Затим изађе из воде.

Обуче хитон танки и тако робињи оде,

Која на стражи беше. И пред њом отпоче да тепа:

„Меланто, душо , реци: јесам ли доиста лепа?“

Меланта гледа, гледа, смеши се, главом маше,

Хтела би рећи нешто, ал' те је речи плаше,

Ал' најзад каза смело: „О госпо, моја мила,

Никада равна теби још жена није била.

Ти си ко лотов цветак, на пени што се љушко,

И ја од срца жалим што сама нијам мушко.“

Обасу пламен рујни образе лепе жене,

„Меланто, чуј ме“, рече , „ја знам, ти волиш мене

И за то немам сумњу у збиљу твога суда,

И нећу више бити ко до сад тако луда.

Хајд' трчи одмах, кћери, и свима редом кажи:

Да и ја ценим љубав и њене слатке дражи,

И сваки онај мушки, штп гласе срца слуша,

Нел' одмах дође мени, да своју срећу куша.“


Никада лака стрела у лету не беше бољем

Од моме хитроноге. Она је неравним пољем

Ко ветар јурнула одмах... А сад баш кад оде она,

Хестија, богиња чедна, са свога пусти се трона,

Да крепи Пенелопу, јер страсти срцима годе,

А стазе врлини дивној по трњу оштроме воде.

И она приступи с диком дражесној овој жени,

Али се плашљиво трже од сјаја очију њени';

Погледом, што све види, по њеној души пређе,

И тужно обори главу, и брижно састави веђе.

Да се о греху ради увиде она јасно,

И стаде питати себе: да није стигла касно.


У том се смех захори. Богиња диже главу

И спази Ерота малог крај себе на небу плаву.

Несташко рукама тапше израза дрска и смела,

И чедној богињи пружи једну од својих стрела.

Богиња запламти гневом: „Ах, пусто и лудо дете,

„Сад ћу ти платити скупо за твоје шале клете“.

И онда прилети њему, оте му стреле с луком,

И један подобар шамар лупи му божанском руком,

И за тим на Олимп оде... И скружен, нем од срама,

За дуго стајаше Ерот ко комад фригијског кама.

Поглед му укочен засто, низ бедра ручице пале,

Ал' најзад бисерне сузе очи му прелише мале.

„О, чекај, богињо“, јекну, „док мајка за ово сазна

Ову ће проклету жену ужасна стићи казна.

Безбожном чедношћу својом свему је повод она,

Ал' сад је неће спасти ни рука самога Крона“...


И тад и Ерот гневни рашири лагана крила

И оде на Олимп мајци. А Срца ведра и чила

Остаде Пенелопа. И ватра потајна нека

У њеној запламти крви, и чуства раздрага мека.

И она у сенку оде, где лишће мирише свеже,

И зефир пријатно пирка, и тамо на траву леже,

Сањиво забаци главу и очи уморно склопи,

И овај на јави санак занесе њу и опи:

Ко младић некакав лепи њеном се уху саго,

И слатке љубавне речи шапће јој нежно и благо,

И ко што трепташе лишће од ветра што ту леће,

Тако је срце њено од тајне дрхтало среће.


[1]

  1. Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 131-134