Песма подземна
Наше су руке распукле, прашљиве, грубе;
Наше су песме маљи;
Лагуми вечни наших су пирова трубе,
Но ипак ми смо краљи.
С хордама беда у коштац сваког часа
Ми се хватамо смело,
И ова гола, презрена, мрљава класа
Свих је лепота врело...
Са врха наших копаља орао блиста,
Са чије круне грије,
Кô исход сунца, велика вера чиста:
Једнакост људи свије'.
Кô срце земље - кô ове круте спиле,
И срца наших груди
У себи хране бесцене руде, и силе
Светлих и часних људи.
Олујом душа све ћемо срушити храме,
Где богу злата се моле,
Где гњилих греха гнусне куљају таме
И клече бестије холе...
Сврх наших глава, у сводовима ноћи,
Оловна магла се цепа,
И ено, тамо, будуће наше моћи
Рађа се звезда лепа.
И једног дана ми ћемо на врх брега
Под царском круном се пети,
И сваком брату са нашег високог стега
Победне синуће Цвети...