Песма о срцу

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Песма о срцу
Писац: Милорад Митровић





        
Песма о срцу

   О, нек бега, ком је живот мио,
Ужас један у двору се збио!

   Крај царице, до узглавља меки',
Цар је јутрос плашт затекô неки.

   Ал' плашт овај седог цара није,
А царица свог драгана крије.

   „Ко је, ко је?" грми оркан љути,
Ал' кô стена лепа жена ћути...

   И цар гневни сада веће гради,
Да ту реше, шта ће да се ради;

   Ал' дворане он не скупља младе,
Већ вршњаке, саме седе браде.

   И почеше. Предлози су разни,
И сви хоће, да се она казни.

   Ал' зар кривац, што је на грех кренô,
Да не гине за неверство њено?

   Седа глава, што је од свих сеђа,
Сад заклима намрштених веђа:

   „За царицом да се срцем маши,
Бујна младост само се не плаши.

   Ал' та дрскост, и грешна и луда,
Не сме проћи без нашега суда.

   Ено тамо, на врх оних брда,
Ту је кула од камена тврда;

   И царицу, вечне правде ради,
Ту затвор'те, да умре од глади.

   А њен драган, чим те чује гласе,
Похитаће, да драгану спасе;

   Ал' кô орô да под небом леће,
Више главе наносит' се неће.

   Моја мишца, и слаба и стара,
Још је јака, да освети цара;

   Па да опет не победи лажа,
Ја ћу бити на тамници стража."

   И би тако. Чим мрак паде тмули,
Старац с мачем шето је по кули;

   Ал' га чудно усред срца таче,
Кад чу једном, где царица плаче.

   Кад би поноћ, спрам месеца бледа
Он на окно у тамницу гледа:

   Златни зраци по царици пали,
А он гледа, па је горко жали.

   А кад зора у огњеној боји,
Ту крај окна он још и сад стоји;

   Час уздахне, час за чело хвата,
И отвори пред царицом врата...

   Дан је сванô. Цар са стражом хита,
За свог премца да овамо пита,

   И крај куле ту наиђе стража
И ухвати једног дивног пажа.

   „Где си, старче? Ево кривац худи,
Ухваћен је, да му правда суди!"

    Ал' из куле седи старац збори:
„Пустите га, ја сам кривац гори!

   Плане л' срце, тад се тешко гаси,
Често седе осрамоти власи;

   И ја, царе, издô сам те с њега,
И пустио, да царица бега."



Извор[уреди]

  • Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 51-52


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 112 година.