Pesma o srcu
O, nek bega, kom je život mio,
Užas jedan u dvoru se zbio!
Kraj carice, do uzglavlja meki',
Car je jutros plašt zatekô neki.
Al' plašt ovaj sedog cara nije,
A carica svog dragana krije.
„Ko je, ko je?" grmi orkan ljuti,
Al' kô stena lepa žena ćuti...
I car gnevni sada veće gradi,
Da tu reše, šta će da se radi;
Al' dvorane on ne skuplja mlade,
Već vršnjake, same sede brade.
I počeše. Predlozi su razni,
I svi hoće, da se ona kazni.
Al' zar krivac, što je na greh krenô,
Da ne gine za neverstvo njeno?
Seda glava, što je od svih seđa,
Sad zaklima namrštenih veđa:
„Za caricom da se srcem maši,
Bujna mladost samo se ne plaši.
Al' ta drskost, i grešna i luda,
Ne sme proći bez našega suda.
Eno tamo, na vrh onih brda,
Tu je kula od kamena tvrda;
I caricu, večne pravde radi,
Tu zatvor'te, da umre od gladi.
A njen dragan, čim te čuje glase,
Pohitaće, da draganu spase;
Al' kô orô da pod nebom leće,
Više glave nanosit' se neće.
Moja mišca, i slaba i stara,
Još je jaka, da osveti cara;
Pa da opet ne pobedi laža,
Ja ću biti na tamnici straža."
I bi tako. Čim mrak pade tmuli,
Starac s mačem šeto je po kuli;
Al' ga čudno usred srca tače,
Kad ču jednom, gde carica plače.
Kad bi ponoć, spram meseca bleda
On na okno u tamnicu gleda:
Zlatni zraci po carici pali,
A on gleda, pa je gorko žali.
A kad zora u ognjenoj boji,
Tu kraj okna on još i sad stoji;
Čas uzdahne, čas za čelo hvata,
I otvori pred caricom vrata...
Dan je svanô. Car sa stražom hita,
Za svog premca da ovamo pita,
I kraj kule tu naiđe straža
I uhvati jednog divnog paža.
„Gde si, starče? Evo krivac hudi,
Uhvaćen je, da mu pravda sudi!"
Al' iz kule sedi starac zbori:
„Pustite ga, ja sam krivac gori!
Plane l' srce, tad se teško gasi,
Često sede osramoti vlasi;
I ja, care, izdô sam te s njega,
I pustio, da carica bega."
