Сунце сједа Богу на криоце:
„Мили Боже рано ме пробуди,
„Да огријем по пољу ратаре
„Који раде и сироте ране
„И сироте и црне и мраве, 5
„Само нећу Мрконића Пера:
„Синоћ Перо њиву одорава,
„И јако је вола окарао,
„А предњака, жалосна му мајка!
Каде сунце сутра освануло, 10
Љуто грди Мрконићу Пера:
„Жарко сунце, змије те пониле!
„Што си моју њиву осушило? —
„Учинићу пред Богом зулума:
„Заључићу краве од телаца, 15
„Б’јеле овце од млади јањаца,
„Миле мајке од дјеце пејаке!“
Што јс рек’о Мрконићу Перо,
Што је реко то је учинио.
Кад ујутру бијел дан освану: 20
Краве ричу црна с’ земља тресе,
Овце блеје до Бога се чује,
Мајке плачу и Богу је жао;
Ал‘ говори Јаковљева мајка:
„Да мој сине Мрконићу Перо! 25
„Не кољи ми Јакова нејака,
„Лепим ћу те даривати даром,
„Да’ћу теби галију на мору,
„У галији астал сав од злата,
„На асталу змија шестокрила 30
„Од шест крила, од четири главе,
„Која чува на четири стране."
На то Перо ни гледао није.
Кад је било о вечерње доба
Зове мајку Мрконићу Перо: 35
„Ајде мајко, вечер’ да вечераш.
Ал’ повика анђо са небеса:
„Не вечерај Јаковљева мајко!
„Није месо млади јагаљаца,
„Већ је месо Јакова нејака; 40
„Није винце с винове лозице,
„Бећ је крвца Јакова нејака.“
Ал’ заплака Јаковљева мајка:
„Јаој сине, Мрконићу Перо,
„Бог ти дао, и недеља млада 45
„Болов’о ти девет годин’ дана;
„Кроз кости ти трава проницала,
„И кроз ребра муве пролетале;
„Кроз зубе ти чемерика расла,
„Возили те сваком намастиру, 50
„А нигди се не простио греха!"
