Паша од Призрена и Змај-Огњени Вук

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Паша од Призрена и Змај-Огњени Вук

(Из Драгачева)

Кад се жени Паша од Призрена,
Књигу пише Паши приморскоме,
„Чули мене Пашо од Приморја!
„Хоћеш дати за мене девојку?
„Милу сеју Хајкуну девојку, 5
„И уза њу три товара блага,
„Да ја дођем да водим девојку.“
Када Паша ситну књигу прими,
Ону гледа другу ситну пише
На колено Паши призренскоме, 10
У књизи му Паша проговара:
„О јалдашу Пашо од Призрена!
„Даћу теби лијепу девојку,
„Баш Хајкуну моју милу сеју,
„И даћу ти три товара блага, 15
„И три коња да однесеш благо.
„Већ ти купи киту и сватове,
„И поведи Влашче барјактара
„Који јаше коња доратаста,
„Који носи коласту аздију, 20
„Нек' понесе свиленог барјака.“
Ходе књига до Призрена града,
Када Паша ситну књигу прими,
То је њему врло мило било,
А по једно врло мучно било, 25
Питала га остарила мајка:
„О мој сине Пашо од Призрена!
„Одкле књига ватром изгорела?
„Те је учиш сјетно невесело.“
Вели њојзи Паша од Призрена: 30
„Чули мене моја стара мајко!
„Ево мени ситна књига дође,
„Од Шриморја места питомога,
„Од онога Паше приморскога
„Да ја купим киту и сватове, 35
„Па да идем њему за девојку.
„И још ме је Паша поздравио
„Да поведем Влашче барјактара,
„Који јаше коња доратаста,
„Који носи коласту аздију, 40
„Да понесе свиленог барјака.“
Говори му остарила мајка:
„Чули мене мој рођени сине!
„Ти ћеш мучно наћи барјактара,
„Осим оног Змај-Огњеног Вука, 45
„Из питомог села Купинова.
„Ал' је гуја Змај-Огњени Вуче,
„Јесте јунак да га бољег нема,
„На лепоту да га лепшег нема.
„Па ће тебе Вуче преварити 50
„И одвести лијепу девојку.“
Кад то зачу Паша од Призрена,
Он неслуша остарилу мајку,
Већ он узе дивит и хартију,
Па он седе ситну књигу писат”, 55
На колено Змај-Огњеном Вуку .
У књизи га Паша поздрављаше:
„Побратиме Змај-Огњени Вуче!
„Јесам чуо казују ми људи:
„Да ти јашеш коња доратаста; 60
„И да носиш коласту аздију,
„Но се спреми побратиме драги,
„Па ти пођи мени у сватове,
И понеси свиленог барјака.“
Када Вуче ситну књигу прими, 65
Он дозива остарилу мајку:
„Чули мене моја стара мајко!
„Стекох мајко новог побратима!
„Баш Турчина Пашу призренскога,
„Паша ме је поздравио мајко; 70
„Да ја узмем свиленог барјака
„Па да идем њему у сватове.“
Вели њему остарила мајка:
„Прођ' се сиие врага и белаја!
„Ти не држи вере у Турчину, 75
„У Турчина вера на колену,
„Па ће тебе Турчин преварити,
„Те ћеш лудо изгубити главу.“
Кад то зачу Змај-Огњени Вуче,
Он неслуша остарилу мајку, 80
Већ опреми дебелог дорина,
Па отиде на бијелу кулу
Те се свуче па се преобуче,
Па он узе свиленог барјака,
Свом се дору на рамена баци, 85
Па он ходе бијелом Призрену.
Кад је био ка Призрену граду,
Он не иде на бијелу кулу,
Већ он ходе на росну ливаду,
Па он седе рујно пити вино. 90
Кад ујутру јутро освануло,
Спремише се кита и сватови,
Напред иде Змај-Огњени Вуче,
И он носи свиленог Барјака,
На барјаку од злата јабука, 95
А за њиме хиљаду сватова.
Кад су били пољем приморскијем,
Вук се титра перним буздованом,
Ка девојка злаћеном јабуком,
Бритку сабљу баца у облаке, 100
Дочекује у бијеле у руке.
Гледала га Хајкуна девојка,
Са чардака са високе куле,
Па казује својој старој мајци:
„Да виш мајко чуда не виђена! 105
„Ја каквоје једно Влашче младо,
„Лепши јесте од сваке девојке,
„Да ми хоће Бог и срећа дати,
„Да ми буде девер до Призрена,
„Волела бих нег' царево благо!“ 110
Кад дођоше свати у Приморје,
Сви ходоше на бијелу кулу,
Ал' нехтеде Змај-Огњени Вуче,
Већ он ходе на росну ливаду.
Кад ујутру јутро освануло, 115
Поранио Паша од Приморја,
Па он носи господске дарове,
Те дарива киту и сватове:
Вуку даде сабљу димискију,
Која но је у Млетци кована, 120
Три ковача, седам помагача,
На којој су три балчака златна,
И на њима три камена драга,
Ваља сабља три царева града.
Кад виђоше кићени сватови, 125
То је њима врло мучно било,
Па говоре Паши Призренскоме,
„Чуј нас Пашо драги господару!
„Ти погуби Влашче барјактара.“
То зачула Хајкуна девојка, 130
Па говори Паши од Призрена:
„Чуј ме Пашо драги господару!
„Ти не губи Влашче барјактара,
„То ј' од Бога голема грехота,
„А од људи велика срамота.“ 135
Одатле су свати полазили,
Кад су били на првом конаку,
Опет Вуче ходе на ливаду,
Па разапе бијелог шатора.
Док ето ти Хајкуне девојке, 140
Када дође под шаторе Вуку,
Она њему проговара млада:
„Болан Вуче весела ти мајка!
„Тебе хоће да погубе Турци,
„Него бежи да бежимо Вуче.“ 145
Кад то зачу Змај-Огњени Вуче,
Скочи јунак од земље на ноге,
Па отиле у турске сватове,
Те украде пашина зеленка,
Па се њему на рамена баци, 150
А Хајхуну мету на дората,
Па ходоше селу Купинову.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне песме (јуначке), скупио их и на свет издао Милан Ђ. Станић, Част I, у Београду, Штампарија Николе Стефановића, 1870, стр. 102-107, № 16