Паша зове на сеир дјевојке,
преко мора на чардаке своје,
а пред њима бајрактар Марицу.
Кад су били насред мора сиња,
поче тонут’ лађа од мерђана 5
и у њојзи тридес’т дјевојака.
Глас до гласа, хабер до хабера,
глас допаде челебији Јови:
— Зло си сио, челебија Јово,
потону ти бајрактар Марица! 10
Кад је Јово хабер разумио,
пољем иде, појас отпасива,
мору дође, мор-доламу баца
и у море Јово запловио
те бајрактар Мару извадио. 15
Спушта Мару на зелену траву,
а он сједе рујно пити вино.
Кад се Мара воде опростила
и жаркога сунца огријала,
тад је она Јови говорила: 20
— Поглед’, Јово, небу у облаке,
како соко препелицу гоња
ко млад јунак лијепу дјевојку!
Превари се беже Јован-беже,
превари се, жалосна му мајка, 25
те погледа небу у облаке
и очима он тражи сокола!
Колико се у небо заглед’о,
он не видје да утече Мара.
А кад видје да му Маре нема, 30
удари се руком по кољену
и овако јунак говорио:
— Бог убио свакога јинака
који вјеру држи у дјевојке!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 823-824.
