Паша Ливијански и Лука, нетијак Мијата хајдука

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Паша Ливијански и Лука, нетијак Мијата хајдука

Сиграју се од Мостара Турци,
Од Мостара и од Лиевна града,
Сиграју се сигре свакојаке:
Бацају се камена с рамена,
И гоне се скока јуначкога, 5
Хрвају се о плећа јуначка
На сред поља под гором Прокињом.
За то чуо Мијате хајдуче,
И још његов Лука нетијаче,
Који но су по гори ходали, 10
Све у гори до тринајст година,
Њих неможе царе предобити.
Ал' бесједи Лука свом ујаку:
„Ој ујаче, Мијате хајдуче!
„Пушти мене, да се сиграм с Турци, 15
„Да поведем до триста јунака,
„Да се сиграм сигре свакојаке,
„Да ја видим, ко је бољи јунак.“
Ал' је њему Мијат говорио:
„Ој синовче, Лука нетијаче! 20
„Ти неиди Турцим' под планину,
„Јере ће те преварити Турци,
„И они ће тебе уфатити.“
Ал' је јунак њему бесједио:
„Ој ујаче, Мијате хајдуче, 25
„Ти се небој, нестарај се за ме,
„Неће мене уфатити Турци.“
Ту је њега ујак и пуштио,
Јере се је мудро измудрио.
Када га је јунак одпуштио, 30
Он отиде Турцим' из планине.
Када дошо до близу Турака,
И кад њега угледали Турци,
Божју им је помоћ називао:
„Бог помого, Турци од Мостара 35
„Од Мостара и још од Лијевна!
„Је ли тестир с вами се сиграти?“ –
„Тестир теби, колико ти драго!“ –
Јунаци се редом обредише,
Камена се бацише с рамена, 40
Дође реда и Луке хајдука.
Ал' је њему слаба срећа била,
Ту ће њега преварити Турци.
Како се је од зора бацио,
Три му пуца с кабанице пала, 45
Спала њему диван-кабаница.
Кад му спаде диван-кабаница,
Сјатише се око њега Турци.
На њему је све злато и сребро,
И прстење и драго, камење. 50
Одмах њега Турци препознаше,
Свезаше му руке наопако,
Па га воде Ливну каменому,
Па га дају паши Ливњанскому:
„Тестир теби, ти пашо Ливњански! 55
„Ето теби тог Луке хајдука,
„Којег нисте могли предобити;
„А ми смо га лахко уфатили.“
Па га меће паша у тавницу.
Тавница је од гвожђа кована, 60
У тавници трава до колина,
У трави су змије и гуштери,
А пивају виле и невоље.
Ту је Лука трије дана био.
Кад четврти пак настао данак, 65
Ал' се Луки влашка каза глава,
Па је Лука говорио Влаху:
„Бога теби, незнана делијо!
„Дај ти мени папир-арте б'јеле,
„И дофати перо од лабуда, 70
„Да ја пишем листак књиге биле,
„Да ја пишем својој старој мајци.
„Мајка ће ми одписе послати,
„Ал' ће моју одкупити главу,
„Ал' ће рећи, да ме смакну Турци, 75
„Дат' ћу теби тридесет дуката.“
Ал' је њему Влашче бесједило:
„Несмим теби тога дофатити,
„Јер ће Турци одсјећи ми главу.“
Цвили Лука кано змија љута, 80
Њега чује паша од Лијевна,
Како Лука у тавници цвили.
Узе паша кључе од мазије,
Да обађе сужња у тавници,
И отвори деветера врата. 85
Кад отвори он десета врата,
Опази га у тавници Лука,
Да је паша к њему полетио.
Он се скаче на ноге лагане,
Тер полети он к пашиној руци, 90
Љуби пашу у десницу руку.
Ал' је њему паша бесједио:
„Која ти је туга и невоља,
„Да ти цвилиш у тавници, Лука?“ –
„Вај бога ти, паша честитаре! 95
„Довати ми папир-арте биле
„И лагано перо од лабуда,
„Да ја пишем листак књигу билу,
„Да је шаљем својој старој мајци,
 „Мајка ће ми одписе послати, 100
„Ал' ће моју одкупити главу,
„Ал' ће рећи, да ме погубите.“
Али њему паша говорио:
„Дај ти мени хиљаду цванцика,
„Па ћу теби ото добавити.“ 105
Ал' је њему Лука бесједио:
„То 'ш добити, кано једну пару.“
Он се фата руком у џепове,
Тер изброји хиљаду цванцика,
Па их даје он паши у шаке. 110
Када паша цванцике примио,
Он се фата руком у џепове,
Тер извади папир-арте биле,
И лагано перо од лабуда,
И дофаћа њему јоштер тинте: 115
„Пиши књигу, кому теби драго,
„А шаљи је, камо теби драго.
Он непише својој старој мајци,
Већ је пише у Пророк планину,
А на руке ујаку Мијату: 120
„Ој ујаче, Мијате хајдуче!
„Ево теби листак књиге биле.
„Да ти знадеш, мој драги ујаче!
„У каквој сам сада ја невољи,
„Ти би моју одкупио главу. 125
„У какву ме невољу вргоше!
„Тавница је од гвождја кована,
„На тавници десетера врата,
„У тавници тратина зелена,
„На тратини трава до колина, 130
„Ђе с играју змије и гуштери,
„А пивају виле и невоље.
„Дај, ујаче, одкупи ми главу!
Када јунак књигу написао,
Он је шаље у Пророк планину, 130
Па говори незнаној делији:
 „Носи књигу у Пророк планину,
„Ту ћеш наћи дружтво од хајдука,
„Подај књигу Мијату хајдуку.“
Управ бјеше Влаха упутио, 140
Ђе ће таман на њих ударити.
Када дошло Влашче у планину,
Одмах нађе Мијата хајдука,
Божју њему помоћ називао,
Божју њему помоћ прифатише; 145
Он се фата руком у нидарце,
Па извади он Мијату књигу.
Докле Мијат књигу угледао,
Грозне сузе њега облијаше,
Књигу штије, грозне сузе лије. 150
Њега пита његова дружина:
„Харамбаша, Мијате хајдуче!
„Одкле књига, од којег'-ли града,
„Што-ли теби књига заповида?“ –
„Ово књига мога нетјака, 155
„Нетјака мог јединог Луке,
„У каквој је он сада невољи.“
Ону штије, другу 'наку пише,
Па је пише паши Ливљанскому,
Да му пушта нетјака Луку; 160
Ако му га он пустити неће,
Он ће њему у сред подне доћи,
У сред подне кано у поноћи,
Све ће Лиевно њему попалити,
Младо ће му коњем сагазити, 165
Стару сабљом главе одсицати,
А он жива пашу уфатити.
Када књига к Лиевну паши дошла,
Књигу штије, на њу се несмије,
У њу гледа, мила њему није, 170
Па он скупља иктијаре Турке,
Да диване, што би учинили,
Би-ли они одпустили Луку,
Али би га они погубили.
Ал' говоре иктијари Турци: 175
„Боље ти је и пуштити Луку,
„А непуштај наше дидовине,
„И доведи њега у чаршију“.
Тада оде паша у тавницу,
Па извади из тавнице Луку, 180
Па га води у нову чаршију,
Па упире руком у чаршију:
„Купуј, Лука, што је теби драго.“
Докле јесу све купили Луки,
У што бише руком упирао, 185
Сто дуката потрошили Турци,
Док су они опремили Луку.
Кад су они опремили Луку,
Липе Луки проводе давали,
Који хоће проводити Луку 190
К његовому Мијату хајдуку.
Кад је Мијат њега угледао,
Далеко га јунак угледао,
Још је ближе њега сусретао.
Када га је јунак сусретио, 195
На путу се они пољубили,
За јуначко здравље упитали.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Хрватске народне пјесме, што се пјевају у Горњој хрватској Крајини и у турској Хрватској; сабрао Лука Марјановић; Свезак I, у Загребу 1864., трошком и тиском А. Јакића. стр. 100-105.