Paša Livijanski i Luka, netijak Mijata hajduka
Sigraju se od Mostara Turci,
Od Mostara i od Lievna grada,
Sigraju se sigre svakojake:
Bacaju se kamena s ramena,
I gone se skoka junačkoga, 5
Hrvaju se o pleća junačka
Na sred polja pod gorom Prokinjom.
Za to čuo Mijate hajduče,
I još njegov Luka netijače,
Koji no su po gori hodali, 10
Sve u gori do trinajst godina,
Njih nemože care predobiti.
Al' besjedi Luka svom ujaku:
„Oj ujače, Mijate hajduče!
„Pušti mene, da se sigram s Turci, 15
„Da povedem do trista junaka,
„Da se sigram sigre svakojake,
„Da ja vidim, ko je bolji junak.“
Al' je njemu Mijat govorio:
„Oj sinovče, Luka netijače! 20
„Ti neidi Turcim' pod planinu,
„Jere će te prevariti Turci,
„I oni će tebe ufatiti.“
Al' je junak njemu besjedio:
„Oj ujače, Mijate hajduče, 25
„Ti se neboj, nestaraj se za me,
„Neće mene ufatiti Turci.“
Tu je njega ujak i puštio,
Jere se je mudro izmudrio.
Kada ga je junak odpuštio, 30
On otide Turcim' iz planine.
Kada došo do blizu Turaka,
I kad njega ugledali Turci,
Božju im je pomoć nazivao:
„Bog pomogo, Turci od Mostara 35
„Od Mostara i još od Lijevna!
„Je li testir s vami se sigrati?“ –
„Testir tebi, koliko ti drago!“ –
Junaci se redom obrediše,
Kamena se baciše s ramena, 40
Dođe reda i Luke hajduka.
Al' je njemu slaba sreća bila,
Tu će njega prevariti Turci.
Kako se je od zora bacio,
Tri mu puca s kabanice pala, 45
Spala njemu divan-kabanica.
Kad mu spade divan-kabanica,
Sjatiše se oko njega Turci.
Na njemu je sve zlato i srebro,
I prstenje i drago, kamenje. 50
Odmah njega Turci prepoznaše,
Svezaše mu ruke naopako,
Pa ga vode Livnu kamenomu,
Pa ga daju paši Livnjanskomu:
„Testir tebi, ti pašo Livnjanski! 55
„Eto tebi tog Luke hajduka,
„Kojeg niste mogli predobiti;
„A mi smo ga lahko ufatili.“
Pa ga meće paša u tavnicu.
Tavnica je od gvožđa kovana, 60
U tavnici trava do kolina,
U travi su zmije i gušteri,
A pivaju vile i nevolje.
Tu je Luka trije dana bio.
Kad četvrti pak nastao danak, 65
Al' se Luki vlaška kaza glava,
Pa je Luka govorio Vlahu:
„Boga tebi, neznana delijo!
„Daj ti meni papir-arte b'jele,
„I dofati pero od labuda, 70
„Da ja pišem listak knjige bile,
„Da ja pišem svojoj staroj majci.
„Majka će mi odpise poslati,
„Al' će moju odkupiti glavu,
„Al' će reći, da me smaknu Turci, 75
„Dat' ću tebi trideset dukata.“
Al' je njemu Vlašče besjedilo:
„Nesmim tebi toga dofatiti,
„Jer će Turci odsjeći mi glavu.“
Cvili Luka kano zmija ljuta, 80
Njega čuje paša od Lijevna,
Kako Luka u tavnici cvili.
Uze paša ključe od mazije,
Da obađe sužnja u tavnici,
I otvori devetera vrata. 85
Kad otvori on deseta vrata,
Opazi ga u tavnici Luka,
Da je paša k njemu poletio.
On se skače na noge lagane,
Ter poleti on k pašinoj ruci, 90
Ljubi pašu u desnicu ruku.
Al' je njemu paša besjedio:
„Koja ti je tuga i nevolja,
„Da ti cviliš u tavnici, Luka?“ –
„Vaj boga ti, paša čestitare! 95
„Dovati mi papir-arte bile
„I lagano pero od labuda,
„Da ja pišem listak knjigu bilu,
„Da je šaljem svojoj staroj majci,
„Majka će mi odpise poslati, 100
„Al' će moju odkupiti glavu,
„Al' će reći, da me pogubite.“
Ali njemu paša govorio:
„Daj ti meni hiljadu cvancika,
„Pa ću tebi oto dobaviti.“ 105
Al' je njemu Luka besjedio:
„To 'š dobiti, kano jednu paru.“
On se fata rukom u džepove,
Ter izbroji hiljadu cvancika,
Pa ih daje on paši u šake. 110
Kada paša cvancike primio,
On se fata rukom u džepove,
Ter izvadi papir-arte bile,
I lagano pero od labuda,
I dofaća njemu jošter tinte: 115
„Piši knjigu, komu tebi drago,
„A šalji je, kamo tebi drago.
On nepiše svojoj staroj majci,
Već je piše u Prorok planinu,
A na ruke ujaku Mijatu: 120
„Oj ujače, Mijate hajduče!
„Evo tebi listak knjige bile.
„Da ti znadeš, moj dragi ujače!
„U kakvoj sam sada ja nevolji,
„Ti bi moju odkupio glavu. 125
„U kakvu me nevolju vrgoše!
„Tavnica je od gvoždja kovana,
„Na tavnici desetera vrata,
„U tavnici tratina zelena,
„Na tratini trava do kolina, 130
„Đe s igraju zmije i gušteri,
„A pivaju vile i nevolje.
„Daj, ujače, odkupi mi glavu!
Kada junak knjigu napisao,
On je šalje u Prorok planinu, 130
Pa govori neznanoj deliji:
„Nosi knjigu u Prorok planinu,
„Tu ćeš naći družtvo od hajduka,
„Podaj knjigu Mijatu hajduku.“
Uprav bješe Vlaha uputio, 140
Đe će taman na njih udariti.
Kada došlo Vlašče u planinu,
Odmah nađe Mijata hajduka,
Božju njemu pomoć nazivao,
Božju njemu pomoć prifatiše; 145
On se fata rukom u nidarce,
Pa izvadi on Mijatu knjigu.
Dokle Mijat knjigu ugledao,
Grozne suze njega oblijaše,
Knjigu štije, grozne suze lije. 150
Njega pita njegova družina:
„Harambaša, Mijate hajduče!
„Odkle knjiga, od kojeg'-li grada,
„Što-li tebi knjiga zapovida?“ –
„Ovo knjiga moga netjaka, 155
„Netjaka mog jedinog Luke,
„U kakvoj je on sada nevolji.“
Onu štije, drugu 'naku piše,
Pa je piše paši Livljanskomu,
Da mu pušta netjaka Luku; 160
Ako mu ga on pustiti neće,
On će njemu u sred podne doći,
U sred podne kano u ponoći,
Sve će Lievno njemu popaliti,
Mlado će mu konjem sagaziti, 165
Staru sabljom glave odsicati,
A on živa pašu ufatiti.
Kada knjiga k Lievnu paši došla,
Knjigu štije, na nju se nesmije,
U nju gleda, mila njemu nije, 170
Pa on skuplja iktijare Turke,
Da divane, što bi učinili,
Bi-li oni odpustili Luku,
Ali bi ga oni pogubili.
Al' govore iktijari Turci: 175
„Bolje ti je i puštiti Luku,
„A nepuštaj naše didovine,
„I dovedi njega u čaršiju“.
Tada ode paša u tavnicu,
Pa izvadi iz tavnice Luku, 180
Pa ga vodi u novu čaršiju,
Pa upire rukom u čaršiju:
„Kupuj, Luka, što je tebi drago.“
Dokle jesu sve kupili Luki,
U što biše rukom upirao, 185
Sto dukata potrošili Turci,
Dok su oni opremili Luku.
Kad su oni opremili Luku,
Lipe Luki provode davali,
Koji hoće provoditi Luku 190
K njegovomu Mijatu hajduku.
Kad je Mijat njega ugledao,
Daleko ga junak ugledao,
Još je bliže njega susretao.
Kada ga je junak susretio, 195
Na putu se oni poljubili,
Za junačko zdravlje upitali.
