Патак

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Патак
Писац: Илија Вукићевић


Илија Вукићевић.jpg
Патак

- ХУМОРЕСКА -


Кад који «паланчанин» дође у Београд и прошета се два-три дана по њему, обиђе сва јавна и забрањена места, завири у све кафане; кад све види и кад најпосле увиди да није ништа видео, с тужним

срцем и доста празним џепом, потужиће се каквом свом познанику како ће скорим доћи време да ће Србину бити мило да види Србина у Београду, а уједно не може да пропусти а да не похвали своје

родно место: «Све, све, али паланачког живота нема!». Београд је баш на ударцу културе; ту се све прво — наравно, «прво» за нас — пренесе, па после, кад се добро утврди и укорени, онда лагано

али сигурно иде напред. Док до крајњих вароши и варошица стигне, не изгледа више да је то плод културе, већ да је то у Србији, откако Србин живи у њој. Први културтрегери настанили су се у

Београду, ту им је рад био најбоље примљен. У паланкама је сасвим друкчије; ту се они занимају много нежнијом културом: или воде мајмунове, или свирају у вергле. Србин доста

нерадо прима ново, а кад прими, нема те силе која би га натерала да то напусти.

Еле, у једној од најудаљенијих паланака, најудаљенијој од приступа културе, дешавало се лета 188. чудно збитије са једним званичником Великога суда, који је — морам истину да кажем — прошао

све више и ниже школе и најпосле је, као свршени правник, добио место у суду поменуте паланке.

Г. Мата Џилипан, часно име његово, био је човек на своме месту, разуме се, у кафани, јер откако је дошао у ту паланку, није никад променио астал за којим је први пут почео да пије. Имао је

друштво с којим је вечито таманио празно време и које никад није мењао, јер се на ново није могао никако да навикне, као и на други астал.

Личност или, да би ме боље разумели, «персона» Мате Џилипана није била нимало лепа, шта више могло би се рећи да је био ружан, но ту је природа показала своју велику вољу у «контрастима», јер

је Мати дала лепу жену. Витка стаса, бела лица, а њене очи плаве, више гра'орасте, што но кажу, сећају те на божје тајне путе; у њима је некад срећни Мата гледао рај на земљи. Али то су била

срећна времеиа; то је било некад. А сад?... Мало даље видећемо како је сад.

Њену лепоту није само обожавао Мата, око ње су и многи други млади људи облетали. А она?... Ту је погрешила, није према томе била хладна. То је био узрок због чега је Мата омрзнуо на њу,

омрзнуо на себе, али само не на вино, јер то је највернији пријатељ, само кад човек има пара. Он је био љубоморан. Тешка је то болетица, коју лечи само — вино. Но поред те слабости патио је још

и од једне друге. Своје јаде исповедао је радо својим најприснијим пријатељима, а то су били кафаноки гости оне кафане у којој је он био сталан гост.

Једне вечери седео је Џилипан за својим асталом и пио течан «рубин». С њиме су седели његови никад нераздвојни другови.
— Кажем вам — готово је декламовао Мата, — кажем вам да сам у таквим приликама неумољив, и ђаво би пре опростио но ја.
— А имаш и право, кад се твојом назвала — храбрио га је један између осталих.
— Колико сам јој пута говорио — продужавао је даље Мата, — немој, немој, молим те, да се више разговараш са оним Симом поручиком; али ја њој, ја дувару, свеједно.
— А она опет? — запитаће га један.
— Она! — шкргуташе Мата зубима. — Не могу више да је гледам. Да ми је могуће, и да ме није од света срамота, не бих више ни ишао кући ... Мрска ми је пред очима... Куцнимо се... Тако! Ово је

вино као ватра, ала ми прија... Завидим вам, браћо, што нисте ожењени. Ето, и ја сам још млад, и ја сам могао још да чекам; али... сам сâм крив. Набио пам рогу на врат... Пијмо!

И тако се до пола ноћи продужавало, док најпосле после говора није дошло мрмљање, а после шта је било, то ће знати сваки који је имао прилике да буде у близини таквих олучајева.
Док се Мата забављао с друштвом у кафани, његова лепа Дана седела је у соби и гледала је — управо није нигде гледала. Она је будна сањала, сећала се лепих часова у свом младом животу, а кад

јој се мисли зауставише на поручику Сими, из њених се груди отрже тих уздах, и она се прену. Напољу је била месечина као дан, а зраци месечеви, који су кроз полуотворене прозоре пролазили,

правили су светлу слику на патосу, која подсећа човека на прозоре осветљених — мал'те не чаробних палата. Дана се усправи, пође к вратима, да се надише чистог вечерњег ваздуха, а кад баш хтеде

на праг да стане, уђе један дечко у авлију. У рукама је носио патка и упита је:

— Седи ли овде г. Мата Џилипан?
— Седи — одговори му Дана.
— Ево, г. Сима послао му је патка; има два, па се кољу, и поздравио га је — рече дечко и оде.
Судбина је тога патка била да послужи као посредник, јер је казао пре Сима поручик Дани: ако пошље патка, да зна да пристаје на уговорени rendez-vous.
Помислиће многи: какав се то удес десио да буде патак посредник у љубави? То је неприродно!
Али зашто да је баш тако неприродно? Кад се деси да какав «сом» у људском облику врши какав важнији посао, што не би «невини» патак помогао у «невиној» љубави?
Знате, и rendez-vous је плод културе. Али то се тако уобичајило код нас, да није чудо ако који «историк» почне да доказује да је и Кулин-бан имао љубавни rendez-vous.
— Где ли ћу сад да га метнем? — говорила је Дана сама себи. — Стра' ме побећи ће, ако га пустим у авлију... Како би било да га метнем у собу? А зашто не? И онако је везан — неће побећи.
Унесе патка у собу, метну га на кревет, покри га шалом, па онда?... Та зар незвони лепо реч rendez-vous?... У кући је био само патак....
Није била још поноћ, кад се Мата враћао кући. Ишао је доста право, хладна вода лечи прилично узрујалу крв и врелу главу, али се од своје старе болетице није излечио.
,Где ли је сада?' — мислио је Мата. — ,Да ли је код куће? Зар она код куће? Ала се вараш, Мато! Та зар је ти не познајеш? Веруј, у кући, али не у својој — а где је?' На ово питање није могао

да даде одговора; али га је тако јако потресло, да је чисто потрчао од љутине, и било би свашта, да се није следеће догодило.

Баш кад је иза једне окуке изишао, тихо тресну сабљица, а Мата недалеко угледа где нека људска прилика загрли неку женску, и потој прилици познаде он поручика Симу, а по женској своју жену.

«0на!» прошапуга Мата, и крв му јурну на очи, али он није био јунак, није смео да јурне међу њих, јер је знао да официрска сабља, иако није оштра, има тврд балчак. Он је јурнуо кући и, кад се

нашао у својој соби, пао је на колена и уздрхталим гласом призивао је Бога, да он суди његовој жени.

— Боже! — мољаше се Мата, — ако си праведан, ако си силан, а ти је казни. Зар да ме вечито мори, зар да ме срамоти? О, свемогући Боже, погледај и овог јадног црва — овог јадног Мату Џилипана,

и усаветуј га шта да ради с њом.

И, узбуђен, спусти главу на кревет, управо не на кревет но на шал под којим је јадан патак био, а овај од толиког снажног удара — Матина је глава била велика—помислио је да му је суђен час,

а, загушен шалом, једва продера своју стару песму «пак! пак!», али то тако тужно, тако загушено, да је изгледало као да из земље долази.

Мата скочи, окрену се и јурну на врата...
— Чудо, право чудо — одмах затим причао је Мата уздрхталим гласом својим старим друговима, који су се још у кафани находили. — Право божје чудо. Ја сам замолио Бога да ме од ње спасе, и анђео ми је казао да је бацим у «пак'о».
— У пак'о! — узвикнуше остали пренеражено.
— Да, у пак'о! Али где ћу да нађем сад пак'о? — упита Мата готово плачући, јер га напусти свака нада да се своје жене курталише.
— Стој! — викну један, коме су сви признавали да је оштроуман. — Пошто анђели у свом језику немају реч «конзисторија», а пошто је конзисторија готово што и пак'о, то ти преведи ту реч на људски говор и учини по мом савету.
— Браво! — заори се као из једног грла...

… … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … …

После два месеца, Мата и «лепа» Дана нису били више два тела а једна душа. Сад су имали свако за себе душу.

Извори[уреди]

  • Илија И. Вукићевић: Целокупна дела, књига прва, страна 3-9, Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 120 година.