Patak

Patak Pisac: Ilija Vukićević

Patak

- HUMORESKA -

Kad koji «palančanin» dođe u Beograd i prošeta se dva-tri dana po njemu, obiđe sva javna i zabranjena mesta, zaviri u sve kafane; kad sve vidi i kad najposle uvidi da nije ništa video, s tužnim

srcem i dosta praznim džepom, potužiće se kakvom svom poznaniku kako će skorim doći vreme da će Srbinu biti milo da vidi Srbina u Beogradu, a ujedno ne može da propusti a da ne pohvali svoje

rodno mesto: «Sve, sve, ali palanačkog života nema!». Beograd je baš na udarcu kulture; tu se sve prvo — naravno, «prvo» za nas — prenese, pa posle, kad se dobro utvrdi i ukoreni, onda lagano

ali sigurno ide napred. Dok do krajnjih varoši i varošica stigne, ne izgleda više da je to plod kulture, već da je to u Srbiji, otkako Srbin živi u njoj. Prvi kulturtregeri nastanili su se u

Beogradu, tu im je rad bio najbolje primljen. U palankama je sasvim drukčije; tu se oni zanimaju mnogo nežnijom kulturom: ili vode majmunove, ili sviraju u vergle. Srbin dosta

nerado prima novo, a kad primi, nema te sile koja bi ga naterala da to napusti.

Ele, u jednoj od najudaljenijih palanaka, najudaljenijoj od pristupa kulture, dešavalo se leta 188. čudno zbitije sa jednim zvaničnikom Velikoga suda, koji je — moram istinu da kažem — prošao

sve više i niže škole i najposle je, kao svršeni pravnik, dobio mesto u sudu pomenute palanke.

G. Mata Džilipan, časno ime njegovo, bio je čovek na svome mestu, razume se, u kafani, jer otkako je došao u tu palanku, nije nikad promenio astal za kojim je prvi put počeo da pije. Imao je

društvo s kojim je večito tamanio prazno vreme i koje nikad nije menjao, jer se na novo nije mogao nikako da navikne, kao i na drugi astal.

Ličnost ili, da bi me bolje razumeli, «persona» Mate Džilipana nije bila nimalo lepa, šta više moglo bi se reći da je bio ružan, no tu je priroda pokazala svoju veliku volju u «kontrastima», jer

je Mati dala lepu ženu. Vitka stasa, bela lica, a njene oči plave, više gra'oraste, što no kažu, sećaju te na božje tajne pute; u njima je nekad srećni Mata gledao raj na zemlji. Ali to su bila

srećna vremeia; to je bilo nekad. A sad?... Malo dalje videćemo kako je sad.

Njenu lepotu nije samo obožavao Mata, oko nje su i mnogi drugi mladi ljudi obletali. A ona?... Tu je pogrešila, nije prema tome bila hladna. To je bio uzrok zbog čega je Mata omrznuo na nju,

omrznuo na sebe, ali samo ne na vino, jer to je najverniji prijatelj, samo kad čovek ima para. On je bio ljubomoran. Teška je to boletica, koju leči samo — vino. No pored te slabosti patio je još

i od jedne druge. Svoje jade ispovedao je rado svojim najprisnijim prijateljima, a to su bili kafanoki gosti one kafane u kojoj je on bio stalan gost.

Jedne večeri sedeo je Džilipan za svojim astalom i pio tečan «rubin». S njime su sedeli njegovi nikad nerazdvojni drugovi.

— Kažem vam — gotovo je deklamovao Mata, — kažem vam da sam u takvim prilikama neumoljiv, i đavo bi pre oprostio no ja.

— A imaš i pravo, kad se tvojom nazvala — hrabrio ga je jedan između ostalih.

— Koliko sam joj puta govorio — produžavao je dalje Mata, — nemoj, nemoj, molim te, da se više razgovaraš sa onim Simom poručikom; ali ja njoj, ja duvaru, svejedno.

— A ona opet? — zapitaće ga jedan.

— Ona! — škrgutaše Mata zubima. — Ne mogu više da je gledam. Da mi je moguće, i da me nije od sveta sramota, ne bih više ni išao kući ... Mrska mi je pred očima... Kucnimo se... Tako! Ovo je

vino kao vatra, ala mi prija... Zavidim vam, braćo, što niste oženjeni. Eto, i ja sam još mlad, i ja sam mogao još da čekam; ali... sam sâm kriv. Nabio pam rogu na vrat... Pijmo!

I tako se do pola noći produžavalo, dok najposle posle govora nije došlo mrmljanje, a posle šta je bilo, to će znati svaki koji je imao prilike da bude u blizini takvih olučajeva.

Dok se Mata zabavljao s društvom u kafani, njegova lepa Dana sedela je u sobi i gledala je — upravo nije nigde gledala. Ona je budna sanjala, sećala se lepih časova u svom mladom životu, a kad

joj se misli zaustaviše na poručiku Simi, iz njenih se grudi otrže tih uzdah, i ona se prenu. Napolju je bila mesečina kao dan, a zraci mesečevi, koji su kroz poluotvorene prozore prolazili,

pravili su svetlu sliku na patosu, koja podseća čoveka na prozore osvetljenih — mal'te ne čarobnih palata. Dana se uspravi, pođe k vratima, da se nadiše čistog večernjeg vazduha, a kad baš htede

na prag da stane, uđe jedan dečko u avliju. U rukama je nosio patka i upita je:

— Sedi li ovde g. Mata Džilipan?

— Sedi — odgovori mu Dana.

— Evo, g. Sima poslao mu je patka; ima dva, pa se kolju, i pozdravio ga je — reče dečko i ode.

Sudbina je toga patka bila da posluži kao posrednik, jer je kazao pre Sima poručik Dani: ako pošlje patka, da zna da pristaje na ugovoreni rendez-vous.

Pomisliće mnogi: kakav se to udes desio da bude patak posrednik u ljubavi? To je neprirodno!

Ali zašto da je baš tako neprirodno? Kad se desi da kakav «som» u ljudskom obliku vrši kakav važniji posao, što ne bi «nevini» patak pomogao u «nevinoj» ljubavi?

Znate, i rendez-vous je plod kulture. Ali to se tako uobičajilo kod nas, da nije čudo ako koji «istorik» počne da dokazuje da je i Kulin-ban imao ljubavni rendez-vous.

— Gde li ću sad da ga metnem? — govorila je Dana sama sebi. — Stra' me pobeći će, ako ga pustim u avliju... Kako bi bilo da ga metnem u sobu? A zašto ne? I onako je vezan — neće pobeći.

Unese patka u sobu, metnu ga na krevet, pokri ga šalom, pa onda?... Ta zar nezvoni lepo reč rendez-vous?... U kući je bio samo patak....

Nije bila još ponoć, kad se Mata vraćao kući. Išao je dosta pravo, hladna voda leči prilično uzrujalu krv i vrelu glavu, ali se od svoje stare boletice nije izlečio.

,Gde li je sada?' — mislio je Mata. — ,Da li je kod kuće? Zar ona kod kuće? Ala se varaš, Mato! Ta zar je ti ne poznaješ? Veruj, u kući, ali ne u svojoj — a gde je?' Na ovo pitanje nije mogao

da dade odgovora; ali ga je tako jako potreslo, da je čisto potrčao od ljutine, i bilo bi svašta, da se nije sledeće dogodilo.

Baš kad je iza jedne okuke izišao, tiho tresnu sabljica, a Mata nedaleko ugleda gde neka ljudska prilika zagrli neku žensku, i potoj prilici poznade on poručika Simu, a po ženskoj svoju ženu.

«0na!» prošapuga Mata, i krv mu jurnu na oči, ali on nije bio junak, nije smeo da jurne među njih, jer je znao da oficirska sablja, iako nije oštra, ima tvrd balčak. On je jurnuo kući i, kad se

našao u svojoj sobi, pao je na kolena i uzdrhtalim glasom prizivao je Boga, da on sudi njegovoj ženi.

— Bože! — moljaše se Mata, — ako si pravedan, ako si silan, a ti je kazni. Zar da me večito mori, zar da me sramoti? O, svemogući Bože, pogledaj i ovog jadnog crva — ovog jadnog Matu Džilipana,

i usavetuj ga šta da radi s njom.

I, uzbuđen, spusti glavu na krevet, upravo ne na krevet no na šal pod kojim je jadan patak bio, a ovaj od tolikog snažnog udara — Matina je glava bila velika—pomislio je da mu je suđen čas,

a, zagušen šalom, jedva prodera svoju staru pesmu «pak! pak!», ali to tako tužno, tako zagušeno, da je izgledalo kao da iz zemlje dolazi.

Mata skoči, okrenu se i jurnu na vrata...

— Čudo, pravo čudo — odmah zatim pričao je Mata uzdrhtalim glasom svojim starim drugovima, koji su se još u kafani nahodili. — Pravo božje čudo. Ja sam zamolio Boga da me od nje spase, i anđeo mi je kazao da je bacim u «pak'o».

— U pak'o! — uzviknuše ostali preneraženo.

— Da, u pak'o! Ali gde ću da nađem sad pak'o? — upita Mata gotovo plačući, jer ga napusti svaka nada da se svoje žene kurtališe.

— Stoj! — viknu jedan, kome su svi priznavali da je oštrouman. — Pošto anđeli u svom jeziku nemaju reč «konzistorija», a pošto je konzistorija gotovo što i pak'o, to ti prevedi tu reč na ljudski govor i učini po mom savetu.

— Bravo! — zaori se kao iz jednog grla...

… … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … …

Posle dva meseca, Mata i «lepa» Dana nisu bili više dva tela a jedna duša. Sad su imali svako za sebe dušu.

Izvori

• Ilija I. Vukićević: Celokupna dela, knjiga prva, strana 3-9, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.