Пастир
| Над Београдом Писац: Војислав Илић |
Над Београдом
Тихано се нојца на земљицу свија
Па лагано живо копреном увија.
Свуд је тихо, немо, кô у светом храму,
Само месец бледи осијава таму.
Кô кандило бледо пред господом света,
Тако трепти светлост са чела му бледа...
А далеко тамо, где се гора диже,
Окићена цвећем, плавом небу ближе;
Где заносно славуј о љубави збори;
Где поточић тихо жубори, жубори,
Сневајући рајске чари и милину,
Загледô се пастир у даљну даљину.
И занесен поглед хитро му се креће,
Час у небо оде, час на цвеће слеће;
Сад се губи, тоне у сумрачак плави,
Сад се опет лако међ овцама јави.
И блудећи тако на језеро паде,
Па по њему - јаде! - кô закован стаде:
У језеру плавом чудна мома плива,
Какву болна душа у заносу снива
Небрежљиво плови, распустила косе,
Занесени нек их таласићи носе!
А таласић сваки једном жељом жуди,
Да јој срећан падне на мирисне груди!
Гледа пастир, гледа, па се чуду чуди,
А нејасна жеља распиње му груди;
Па га гони, креће, где и она слеће,
На уснице моми - на мирисно цвеће!
Памет му се мути, срце бије јако,
И пастир се креће језеру полако...
Бледи месец гледа чудновату јаву,
Па зрацима шара површину плаву;
Снуждило се цвеће, умукли славуји,
Нигде живог гласа гором да забруји!
И поноћ се блага вијну, да превали;
Ал' зајеча гора, запљуснуше вали!
Где је пастир? Мома? Нестало их! Нема!
Свуд је тихо, мирно, тишина је нема;
Само лаки вали у кругу се губе,
Па студеном струјом обалицу љубе...
И кроз чарну гору, суморнога лика,
Јасно звонце звони с овна преодника.
17. августа, 1880 год.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 95-96.
|