Pastir

Vojislav Ilić

Nad Beogradom Pisac: Vojislav Ilić

Nad Beogradom

Tihano se nojca na zemljicu svija

Pa lagano živo koprenom uvija.

Svud je tiho, nemo, kô u svetom hramu,

Samo mesec bledi osijava tamu.

Kô kandilo bledo pred gospodom sveta,

Tako trepti svetlost sa čela mu bleda...

A daleko tamo, gde se gora diže,

Okićena cvećem, plavom nebu bliže;

Gde zanosno slavuj o ljubavi zbori;

Gde potočić tiho žubori, žubori,

Snevajući rajske čari i milinu,

Zagledô se pastir u daljnu daljinu.

I zanesen pogled hitro mu se kreće,

Čas u nebo ode, čas na cveće sleće;

Sad se gubi, tone u sumračak plavi,

Sad se opet lako međ ovcama javi.

I bludeći tako na jezero pade,

Pa po njemu - jade! - kô zakovan stade:

U jezeru plavom čudna moma pliva,

Kakvu bolna duša u zanosu sniva

Nebrežljivo plovi, raspustila kose,

Zaneseni nek ih talasići nose!

A talasić svaki jednom željom žudi,

Da joj srećan padne na mirisne grudi!

Gleda pastir, gleda, pa se čudu čudi,

A nejasna želja raspinje mu grudi;

Pa ga goni, kreće, gde i ona sleće,

Na usnice momi - na mirisno cveće!

Pamet mu se muti, srce bije jako,

I pastir se kreće jezeru polako...

Bledi mesec gleda čudnovatu javu,

Pa zracima šara površinu plavu;

Snuždilo se cveće, umukli slavuji,

Nigde živog glasa gorom da zabruji!

I ponoć se blaga vijnu, da prevali;

Al' zaječa gora, zapljusnuše vali!

Gde je pastir? Moma? Nestalo ih! Nema!

Svud je tiho, mirno, tišina je nema;

Samo laki vali u krugu se gube,

Pa studenom strujom obalicu ljube...

I kroz čarnu goru, sumornoga lika,

Jasno zvonce zvoni s ovna preodnika.

17. avgusta, 1880 god.

Izvori

• Vojislav Ilić: Sabrana dela, Lirsko pesništvo 1872-1886, Vuk Karadžić, Beograd, strana 95-96.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 131 godina.