Паса Новак мимо Цариграда
И с рањеним братцем Радивојем,
Од града их нитко не виђаше,
Већ дивојка из хладенца воде.
Новак свому братцу говорио: 5
„Радивоја, мој мијели брајне,
Од града нас нитко не виђаше,
Већ дивојка из хладенца воде —
Оћемо л’ ју погубити, брајне?”
Радивоја братцу говорио: 10
„Ај, Новаче, мој мијели брајне,
Грихота ју ј' погубити младу,
Већ ти ходи, мој мијели брајне,
Ходи, брајне, да ју посестримо!”
Они су ју посестрили младу, 15
Новак јој да прстен десне руке,
А Радивој златјену јабуку.
И још су јој они говорили:
„Ај, дивојко, наша посестримо,
Немој казат никому од града 20
Да ј’ шал Новак мимо Цариграда
И с рањеним братцем Радивојем!”
Ал дивојка за братство не знаде,
Кад је пришла од града на врата,
Крикнула [је] иза свега гласа: 25
„На ноге се, Турци јањичари,
И на ноге, девет братје моје,
Паса Новак мимо Цариграда
И с рањеним братцем Радивојем!”
Скочише се Турци јањичари, 30
Дивојачке до девет братјице,
Се од прише и на голе коње;
Новак поље, а Турци пред поље,
Новак гору, а Турци пред гору.
Радивоја братцу говорио: 35
„Ај, Новаче, мој мијели брајне,
Наслони ме на 'ву витлу јелву,
Дај ми в руки бритку сабљу твоју,
Ти се храњај кади теби Бог да!
Кад нестане, мој мијели брајне, 40
Кад нестане боја и јаука,
Онда приди, мој мијели брајне,
И моје ћеш покопат кошћице!”
Липо Новак братца послушао,
Наслони га на 'ну витлу јелву, 45
Да му в руки бритку сабљу своју,
Он се храња в гори у долине.
Кад нестаде боја и јаука,
Иде Новак тужан и жалостан
Да братове покопа кошчице. 50
Али се је липо радовао
Када најде братца Радивоја
Стојећ жива покрај витле јелве.
Радивоју Бог и срића дала,
Свих је девет редом погубио — 55
Који к њему брже долиташе,
По поли га сабљом пресикаше.
Новак узе братца Радивоја,
Тер одоше билу двору свому.
