Уз пут расла перуника плава,
Уз пут расла, низ пут опадала,
Њоме иду Павлови сватови;
Сви сватови перунику беру,
Сам' не бере Пајо ђувегија.
Он ми сједи, па љубу сјетује:
"Богом теби, моја вјерна љубо,
Кад будемо близу двора б'јела,
Излазиће стара мила мајка,
Износиће у кондеру вина;
Ти га примај, ал' га пити немој,
Дол' га подај дјеверу до себе,
Дјевер знаде, дјевер пити неће,
Он ће дати баш куму до себе."
Кондер мину, а винце се лину,
Пада капца на коњица врана,
Капца паде, коњиц се распаде!
Ал' говори Пајо ђувегија:
"Да ми није од Бога греота,
И од људи велика срамота,
Ја би' моју погубио мајку!
То је мени десета дјевојка;
Девет их је отровала мајка,
Десету је коњиц замијенио!"
