Овце пасе Зећанине Павле
По широку пољу Ћемовскоме.
Ондолен је овце најавио
Под стари град на воду Морачу,
Ту је Павле напојио овце. 5
И Павлу је Бог и срећа дала,
Нађе Павле ситнога ђердана.
У њем' пма стотнна дукатах.
Ђе су буле лица умивале,
Па га Павле у њедрима [1] тура, 10
И поведе овце на дворове.
Из далека зове стару мајку:
„А ну ходи, моја стара мајко!
„Да ми вргнеш у њедрима руку,
„Е сам спава' данас код овацах, 15
„Змија ми је љута прионула,
„Не би ли ми змију извадила;
„Не остани без сина твојега."
Мајка му је ријеч говорила:
„Престан', Павле, без тебе остала! 20
„Радија сам без једнога сина,
„Но без моје руке у рамена."
Зове Павле своју милу секу:
„А бољ', сестро! ако Бога знадеш!
„Да м' извадиш змију из њедарах, 25
„Не остани без брата твојега."
Хупну сестра, брату говорила:
„Чу ли, брате, живота ми твога!
„Не бих ја ту змију дофатила
„И да ће ти очи пзвадити." 30
А не бјеше ни неђеља данах,
Ка' се бјеше оженио Павле.
Вика Павле вјереницу љубу:
„А бољ' к мене, моја вјерна љубо!
„Не би ли ми змију пзвадила." 35
Скочи љуба од земље на ноге,
Те му стави у њедрима руку.
Ијетко је ђердан дофатила,
И бачи га на зелену траву,
Па се сагну, ђердан дофатила, 40
Под грло га млада запучила.
Кад Павлова угледала мајка,
Она сину Павлу говорила:
„У з'о час те оженила мајка!
„Брзо л' ти је омилила љуба?" 45
А Павле је мајци бесједио:
„Не куни ме, остарела мајка!
„По тебе ме змија заклат' хћаше,
„А код љубе истом не хоћаше."
Истина је, што кажују љуђи: 50
Да је љуба вјернија од мајке.
Мајка сина добро благосиља
„Нека ти је, несретна ти била!"
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 207-209.
