ПОДАЦИ И БЕЛЕШКЕ О ПЕСМАМА И БАСМАМА
1. Изговара домаћин кад у кућу уноси бадњак.
2. Изговара домаћин пошто је у кућу унео бадњак.
3. Изговара домаћин кад је на огњиште ставио бадњак.
4. Изговарају сировари пред домаћиновом кућом. Како се у то време доводе гошће (девојке), сировари, у шали, траже и њих.
5. Вичу сировари кад их неко не прими у кућу.
6. Певају лазарице у петак, уочи Лазареве суботе, и то ујутру на потоку. Сваки стих се понавља.
7—9. Певају лазарице пре изласка сунца, кад иду на реку или поток да се умију.
11. Сваки стих се понавља. На крају појединих стихова јавља се вокал е уместо и:
Да наберем многе уме,
да направим многе даре,
да дарујем сви сватове.
12. Лазарице су певале ову песму и с оваквим почетком:
Ветар веје по планине,
извеја ми врано коња.
Пева се и без припева „доз, доз“.
14. Сваки стих се понавља. Пева се и с припевом „доз, доз“.
17. Први стих се јавља и у облику „што ми сину и ми сину“.
20. Пева се „на играње".
21. Сваки стих се понавља. Покаткад девојке на крају осмераца изговарају и узвик „оој“ (ређе: „ееј“).
26. Пева се „на играње“.
33. Пева се „на играње“. Сваки стих се отпева два пута. Понекад се приликом понављања осмераца чује у средини или на крају стихова „ај“ (ређе: ,,ој“).
34. Први стих се јавља и у облику „Осија ме месечина“.
35. Песма је раније била намењена само учитељима, а сада се пева и другима који су учили школу.
38. Пева се „на играње“.
39. Уместо узвика „оој“ јавља се и „ееј“.
40. Осим „аџи Магдалена“ чује се и „дели Магдалена“.
48. Пева се „на играње“, и то обично вереници.
52. Сваки стих се понавља.
59. Сваки стих се понавља и има припев „доз, доз“.
66. Осим имена „Стоја“ јавља се и „Јана“.
70. Пева се „на шетање“. У лазаричким песмама у селу Лукову код Врања чује се у стиховима само једно „доз“.
74. Пева се „на шетање“.
87. Сваки стих се понавља. Шести осмерац може на крају да има и и („друго стадо све јалови“).
88. Старији певачи пети, шести и седми осмерац певају у овом редоследу:
Једно стадо сал музнице,
друго стадо сал јалове,
трећо стадо сал јагањци.
90. Пева се када лазарице иду између сеоских кућа. Песма се пре рата у Шаинцу (у Пчињи) највише певала на Лазареву суботу, кад се лазарице враћају својим кућама.
92. Певају лазари, предњице и задњице. Сваки стих се понавља.
93. Пева се највише када лазарице иду кроз воћњак. Сваки стих се понавља.
94. Певају лазарице када наиђу на родно дрво. Сваки стих се понавља.
95. Пева се када лазарице иду преко непоораних њива.
104. Пева се кад се сусретну две лазаричке групе.
105. Певају лазарице као последњу песму на Лазареву суботу увече. После тога „растурају се“ (скидају мараме).
106. „Соборџијска“. Певала се донедавна у Лопардинцу првог дана Ускрса у подне, кад почиње сабор.
107—108. Изговарају девојке у Пољаници на Ђурђевдан ујутру.
109. Певале су девојке и невесте приликом повратка из планине са цвећем и другим биљем.
110. Песма је некада важила за „траварску“, а певана је и у колу.
111. Ђурђевска „пољска песма“.
113. Певана је и у колу.
114. Онај ко изговара ове ритуалне стихове, удара машом у лопатицу и иде око куће. У Лопардинцу му завежу очи, а друго лице га води под руку.
182. Певала се на Спасовдан ујутру, кад се брало цвеће од којега су се вили венци.
183. Певана је око заједничке софре.
184. Певало се на Спасовдан у Горновцу (у Пчињи) и то у колу.
185. Некада је на Св. Стефан (15. августа) тукао у Новом Глогу (у Пчињи) град. Сељаци су после тога сваке године за време овог верског празника обилазили поља и певали ову песму.
193. У старије доба ова се песма прва певала на слави.
198. „У старо време се појала кад се девојка прстенује“.
199. Пева се на веридби.
200. Важи и као жетелачка.
203. Кад се скупљају сватови у младожењином дому.
204. Певале су девојке кад ките снаху. Остатак дуже песме.
205. Песма је певана кад девојка полази из родитељске куће, или на путу за нови дом.
207. Певана је и на славама.
209. Кад сватови путују, али и у другим приликама.
211. Пева се и „уз софру“ на славама.
212. Кад сватови иду кроз шуму.
215—216. Сватовске „путничке песме“.
218. Кад се сватови примакну младожењиној кући.
219. Певало се у младожењиној кући док је девер водио снаху око огњишта. Сада се у многим селима обичај изменио. Стави се насред собе пепељара од шпорета; девер или који други води снаху око ње, а девојке и жене певају.
220. Свекрва на глави држи мерицу са даровима за кума и старога свата и креће се у дворишту око ведра које је напуњено водом. За њом иду снаха, младожења и девер. За то време четири девојке, по две наизменично, певају ову песму.
221. Кад се деле дарови.
222—224. Кад снаха дарује свекрву, али и у другим приликама.
225. Кад кум узме дете.
229. „Док кум држи кумашинче".
234. Ову тужбалицу је 1890. године изговарала Божана Станимировић из Бојиног Дела, којој је умрло седморо деце. Још је памте старији људи у Струганици и Бојином Делу.
237. Пева се ујутру, када жетелице полазе на рад.
238—239. Певају се ујутру, пре него што почне жетва.
240—242. Ове песме су раније много певале Пчињанке када су, предвођене драгоманином, полазиле у кумановска села на жетву.
243—244. Песме се односе на време када су драгомани у горњим пчињским селима скупљали девојке за жетву на господарским пољима у кумановском пољу.
245. Пева се кад се иде на жетву („путачка").
246—250. Кад се жање, у постату.
251. Намењена је ономе који је на беговој или газдиној њиви предводио у постату.
252. Певана много на бедвама (мобама).
253. Пева се, по правилу, у подне. После сваког стиха јавља се припев „Мори Недо, бела Недо“.
254. Пева се, углавном, у подне. После сваког стиха долази припев „Раде, бело Раде“.
255—256. Певају се у подне.
257. Песмопојка за ову песму каже: „Имаше гу још, не могу да се сетим.“
265—270. Певају се најчешће онда када сунце почиње да залази.
271. Постоје и знатно дуже варијанте. У највећем броју песама аргати пребацују високу тополу, а девојка одбија старца.
272. Уместо „Еј на две међе девојачке веђе“ иста песмопојка пева и „Еј на две куке девојачке руке.“
276. У другим варијантама вучица је нашла дете на њиви и дојила га.
277. Певала се увече и ноћу, на месечини.
283. Певала се у разним приликама. Крајем XIX века била је омиљена и по хановима.
284. Певала се много на бедви (моби) ујутру. Намењена је девојци која није дошла на заједнички рад.
285—288. Бедварске (мобарске) песме.
289. Певала се на бедви увече у колу.
297. „Дервенска песма“, која је певана и као жетелачка, и то увече.
300. Уместо „китке“ у (четвртом стиху) пева се и „биље“.
306. Песма је „гостинска“ и чула се „уз софру“.
307. Ово је била најомиљенија песма Стаменка Стошића (1896—1975), познатог народног посланика из Пчиње. Певао ју је и на јавним скуповима.
314. Важи и као жетелачка.
322. Певач је назива „анска песма“.
324. Стана Аврамовић је ову песму певала у више варијаната. Риста Булумач је из рода Булумачци у Врању. Он је оставио своју девојку Кату, а оженио се другом Катом. Остављена Ката је због тога много жалила. Песма је настала крајем XIX века.
329. Знатно скраћена песма. Сваки стих се понавља.
333. Песма се пре 1912. године много певала у пограничним хановима („анска песма“).
335. „Анска песма“.
338. Димитра је била девојка из махале Извор у Црвеном Граду. У њу се загледао Турчин из пограничне службе. Кад је одатле отишао, одвео је Димитру.
351. У селима је певана и као жетелачка.
352. Док је Никола Ђорђевић певао ову песму, његова снаха Љубица Манасијевић је стално шапутала оно што он изоставља. На крају је причала да је Јанин момак био Турчин. Али док је он војевао, она се удала.
356. Фрагмент из градске песме.
359. Поједини певачи ову песму називају „ајдучка".
360. Према саопштењу певача, песму су певале девојке у Богошеву за време извођења ускршње драмске игре „Просидба".
361. Некада су је у Врању певале жене као „ткачку песму“.
362. Након свака четири стиха млађи певач Миле Костић додаје рефрен:
Нек’ се поје, нек’ се игра,
нек’ се врти као чигра. ,
Удала се наша Стана
за Милана сиротана.
363. Чланови фолклорног друштва у Тибужду код Врања упамтили су ову песму на сабору трубача у Гучи. Међутим, Бошко Митровић (1926) изменио ју је мало у садржини, а Стојадин Стевановић (1931) у мелодији.
375. Седељачка припевка. Певају је по две девојке наизменично.
378. „Препојување" на моби за предење. У соби где се преде на два супротна краја стоје по две девојке и „препојујев“. Једне питају, а друге одговарају.
379. „Препојување“ кад се вуна преде.
384. „Приповушка“ девојци којој је момак војник.
395. Неда је била девојка из махале Извор у Црвеном Граду. Виђала се често у друштву с Турцима, граничарима и цариницима.
399. Песма је спевана у Црвеном Граду. Ленка се удала за Турчина. После Првог светског рата посећивали су је родитељи из Пчиње у Куманову.
400. Песма је настала у Прешевској кази крајем XIX века. Љатиф из Прешева био је пољак у селу Ђерману. Њему се тамо допала лепотица Цвета и одвео ју је у Прешево, у свој харем. Стојан Крџалија (или његов отац) из познатог српског рода Голчинци у Ослару интервенисао је, као представник хришћана у целој кази, код турских власти и Цвета је враћена у евоје село.
401. Врло популарна песма у Пчињи до Другог светског рата. Кате је из Шаинца, из Чергарске махале. Удала се у Стајевац, у род Трњавци. Одведена је у Прешево.
404. Сваки стих се понавља. Уместо „прозборише" може бити и „зазборише“.
408. Велика је из махале Извор у Црвеном Граду. Тетка је песмопојки Алтани Ђошић. Турци су Велику одвели у Криву Паланку. Она је одатле побегла у Бугарску. После месец дана се вратила у своје село и умрла, сломљена физичким и психичким патњама.
412. Најлепшу варијанту ове баладе певала је после другог светског рата у Врању Стана Аврамовић Карамингина. Њена мајка Магда била је савременик трагичног догађаја и лично је познавала лепотицу Стојанку и Мурат-агу.
415—417. Сваки стих се понавља.
427. Омиљена песма фолклорног друштва у Дубници.
437. Муж песмопојке Јане Цветковић Душан Цветковић (1915) ову песму пева мало другојачије. Нпр.:
„Први ми је дао, први ми је дао
три низе дуката, три низе дуката;
други ми је дао, други ми је дао
бурму позлаћену, бурму позлаћену;
трећи ми је дао, трећи ми је дао
три ћемера благо, три ћемера благо.“
439. Пева се у Белишеву (у Иногошту) кад се младићи испраћају у војску. Последњи стих је новијег порекла.
412. Најлепшу варијанту ове баладе певала је после Другог светског рата
446. Сваки стих се понавља. Понегде уместо „једно коње“ певају „једно гуњче“ или „једну пушку“.
462. За певача је ово „задружна песма“.
468. „Млого се појала уз софру“.
473. Броји се кад се играју жмурке. Сви дечаци испруже руке. Свакоме се удара по прстима и изговарају речи разбрајалице. Коме се падне „кантарче“, он је „магарац" и испада из игре. Жмури онај који остане последњи, а остали се крију.
474. За жмурке. Игру напушта дечак који је „ништук“.
475. За жмурке. Игру напушта „златна јабука".
476. За жмурке. Игру напушта „без барута“.
477. За жмурке. Игру напушта „чарапин".
478. За жмурке. Игру напушта „куртуч“.
479. Изговара се „на прсти“ да би почела игра „жмурке“.
480. „На прсти“. Чобанчићи ископају мало удубљење на испаши и сви у њега ставе по два прста. Један додирује свакоме прсте и изговара разбрајалицу. Чији прст додирне кад каже „прескочик", тај извлачи руку из удубљења. Ко остане последњи у бројању, он жмури, а остали се скривају. Кад неког пронађе, он жури да га „попари“ тј. да пљуне у удубљење. То исто чини и онај који је пронађен (,,спазен“). Жмури, потом, онај који је „попарен“. Уместо удубљења може бити и овећи камен.
481. Слично као под бр. 480.
482. Три дечака испруже по два прста на десној руци. Један додирује прсте и изговара разбрајалицу. На „прескочик“ дечак повлачи један прст. Друга двојица настављају игру и изговарају други део разбрајалице („једна рада“). На кога се падне „за девојку", тај иде у страну. Она двојица се договарају и питају да ли жели „крушку“ или „јабуку“. Он је „уле“, а они су „цуцуле“. Ако каже „јабука“, дечак који је „јабука“ иде и доноси га на леђима.
483. Као под бр. 482. Дечак повлачи прст на „ћукш“.
484. За жмурке. Игру напушта „буф“.
485. Један дечак удара лоптом у зид, хвата је потом и изговара разбрајалицу. Уколико он лопту не ухвати, замењује га други. Кад викне „бежи“, сви дечаци беже. Ако некога погоди лоптом, он и даље удара у зид и броји. Кад промаши у гађању, његову улогу преузима други дечак.
486—487. Рецитују обично чобани „да престане киша“.
489. Изговарају деца кад их неко закуне у мајку. „Песма да се откунемо“.
491. Рецитују деца кад кукавица кука. Броје колико пута ће да се чује „куку“ (толико ће година дете живети). Према предању, Марко и Маринко су кукавичина браћа.
492. Рецитују деца кад виде ветрушку. Верује се да ће ветрушка слетети и пољубити земљу.
493. Рецитују деца у јесен, кад се жерови (ждралови) селе на југ.
494. Ова песма се често певала почетком XX века у Горњој чаршији, управо у махали Шандуд, и то на свадбама и недељним игранкама, када дођу девојке из Оџинке или из других делова града Врања. Песму је од своје мајке Јованке записао Ђорђе Илић 1940. године.
500. Уместо „славу слави Светога Николу“ старица пева и „у пролеће Светога Ђорђију“.
507. Ово је најпопуларнија песма о Марку Краљевићу у бујановачком и прешевском крају.
515. Певана много на седељкама.
517—519. У прошлости је важила за „траварску песму“. Певале су је девојке и младе жене кад су у гори брале цвеће.
532—533. Песме опевају догађај из прве половине XIX века. Качаци Осман и Шимшир погинули су у Ослару приликом покушаја да уграбе девојке из познатог рода Бурдуци. Сахрањени су на брду код Марчинских кућа. О Ничку, Новку и Осману врло често се пева у Ослару, Левосоју и у другим селима у бујановачком и прешевском крају. Певач Јован Лукић каже да је старија песма о Ничку и Новку била дужа и да је имала око 360 стихова.
534—536. Агуш-ага је Турчин из Биљаче који се одметнуо од турске власти. Обешен је испред Хамама у Врању 1865. године, за време кратког задржавања у овом граду реформатора Мидхат-паше. Песма о Агушу је најомиљенија народна песма у селима Прешевске Моравице.
542. Песма је из прве деценије XX столећа. Дима је младић из Црвеног Града, управо из махале Забел. Убиле су га комите на путу за Криву Паланку. Гроб му је у атару села Пролесја. Петра је била његова тетка из Забела код које се скривао.
544. Песму је Зарије Михаиловић научио у детињству. У кући његовог оца често су је певале комите.
545. Песма „за расположење“. Певана је пре 1912. године ноћу, уз пиће.
546. Певана је у колу. Чек’р из Стајовца је гласовити хајдук Младен Стојановић из рода Чекрци у Горњем Стајевцу. Хајдуковао је у другој половини XIX века. Убивен је на превару 1885. године у шуми Соборштици. Крста Јованачки је Крста Ковачевић, комитски војвода из Трговишта. Умро је после Другог светског рата у Прешеву. Богдан Чардинка је из рода Богданци у Коћури. Смиљко Пундерица је комита из Коћуре.
548. Ова стара хајдучка балада адаптирана је у доба комитског покрета (1904—1912) у комитску.
552. Осим „Рила манастира" чује се и „Прохор манастира“. За време отоманске власти Врањанци и Пчињани били су чести гости Рилског манастира.
554. Догађај опеван у овој песми десио се око 1805. године у Грделичкој клисури. Карађорђеви бећари убили су Врањанца Абдул Ћерим-агу.
556—557. Певају се и у колу, мада све ређе.
565. Песмопојка Гроздана Костић пева ову песму у две-три варијанте. Године 1971, када је женила сина, певала је варијанту у којој се све срећно завршава. Тада Миле барјактар није просио девојку у Горњем Карачеву, него у Горњој махали у Лопардинцу (одакле је њена снаха).
573. Песма је у вези са сукобима врањског Хусеин-паше и побуњених Албанаца. Певач Стојан Стојковић је унук павловског кмета Стојка и његове жене Божане. Шева из Прешева је Салих Шех из моћног албанског рода Шеховци у Прешеву. Шевин гроб се налази у прешевској текији.
574. Првог новембра 1876. или 1877. године у манастиру Прохору Пчињском Арса Маринковић, Мита Гиџић и други Клиновчани попели су се на столове и почели да певају ову песму. Последњи стих су изговарали узвикујући. Арсу Маринковића и Миту Гиџића Турци су ухапсили. У суду у Приштини осуђени су на по три године затвора.
575. Стојан је био из Собине. Погинуо је, као шверцер, близу српско-турске границе изнад Врања. Пети стих Стана Аврамовић пева и у облику „Ој гавране, моје црно пиле“.
579—580. Шериф-бег је турски цариник. Убили су га српски граничари у првој деценији XX века близу Лепчинца, на месту Лиска.
582. Пева се у Врању на славама, седељкама итд. Пример је како се песма до крајности сажима.
587—588. Партизан Јаћим Ђошић из Биљаче погинуо је 1943. године код манастира Прохора Пчињског.
592. На Бадњи дан увече домаћин стави на главу тепсију с питом зељаницом, погачу и друго, па изађе у двориште и полако изговара ову магијску формулу.
593. У каленицу с водом и вином ставља се уочи Ђурђевдана црвено ускршње јаје, здравац, дрен, коприва и друго биље. Каленица је ноћу испод ђула (руже). Ујутру, пре изласка сунца, деца се умивају водом из каленице и додирују лице јајетом, здравцем и дреном. „Да су румени како јајце, здрави како здравац, а цврсти како дрен.“ Том приликом се рецитују ови стихови. У многим домовима то су чиниле баке унучићима. Обред се у Врању још у понекој кући одржава.
594. „Од урок“. Баје се на Бадњи дан и то детету. Пошто бадњак прегори на огњишту, у соби остану сами бајалица и дете. Она машама узима жар од прегорелог бадњака и ставља га на три места по три пута око болесника. Тада баје. После тога детету прекрсти руке и умије га водом, изговарајући опет басму.
595. „Од урок“. Док се баје, баца се жар у воду.
596. „Од уроци“. Баје се највише деци. Бајалица прелази руком преко чела детета и три пута изговара басму.
597. „Од урок“. Бајалица шест пута узима маказама жар, додирује каленицу и баца га у воду. Шест пута баје првих шест стихова. Када седми пут „фрља“ жар, шапуће последња четири стиха.
598. „Од урок“. Бајалица узме жар и стави га у маказе. Њиме додирује каленицу с водом и три пута баје. Жар се баца у воду. Болесник попије три гутљаја од те воде и њоме се умива. Остатак воде из каленице проспе на цвеће или на мачку. Каленица се поклопи и стави иза врата да ту преноћи.
599. „Од урок.“ У воду се ставља жар, а пара се сече маказама. Том приликом се баје три пута. После болесник пије ту воду.
600. „Од уроци.“ Болесник седи непомично на столици. Бајалица узме нож, чешаљ и кокошије перо, додирује оболело место и баје више пута.
601. „Од урок.“
602. „Од урочишта.“ Док баје, бајалица држи у руци киту босиљка и .салофера. Гаси и жар.
603. „Од урок.“ Бајалица узме босиљак, црно кокошије перо, које је само испало, ражен клас (којим су везиване воћке на Бадњи дан) и све то веже црвеним концем. „Китком“ додирује рану (оболело место) и баје више пута.
604. „Од уплу.“ У селу Калиманцу код Владичиног Хана, у махали Бојчинци, живела је бајалица Иглика Стојановић, надалеко чувена. Она је бајала и Милораду Стевановићу, и то више пута, тако да је он текст упамтио.
605. „Од уплу.“ Највише се баје деци. Након бајања бајалица баца брашно на зид. Ако се покаже нека фигура, бајање је успешно. Уколико пак не, болесник долази на бајање и даље. Ако фигура на зиду личи на вука, сматра се да се дете уплашило од те животиње.
606. „Од уплу.“ Баје се три пута. Усијаном машом бајалица додирује воду у каленици или тањиру. Болесник пије ту воду и њоме се умива. „После се вода расипе на куче и на маче.“
607. „Кад уфати упла.“ Три пута се баје. Болесник се покрије неком тканином, а бајалица усијаном машом додирује воду у неком суду и маше испред његове главе. Вода се проспе у цвеће.
608. „Од уплу.“ Бајалица напуни каленицу водом и ужеже машу. Болесник седне на троношку и састави колена. Бајалица стави каленицу на његова колена, додирне врхом маше воду и изговара три пута први стих. После тога му стави каленицу на груди или на „чашку“, додирне машом воду и три пута изговара други стих. На крају, ставља му каленицу на главу и шапуће три пута трећи стих. Воду баца машом на све четири стране. Болесник пије из каленице три гутљаја воде.
609. „Од уплу.“ Бајалица доведе уплашено дете до дрвљаника. Удара у труп секиром и три пута баје.
610. „Од уплу.“ У каленици, у води, угаси се жар. Бајалица ужежену машу ставља у воду и три пута баје.
611. „Од уплу.“ Баје се уторак, четвртак и у суботу. Басму су раније у Пољаници знале скоро све мајке. Болесник подигне главу, а бајалица му испод браде принесе каленицу с водом. У воду потапа усијану машу. Док се пара диже, бајалица три пута изговара басму.
612. „Од уплу." Гаси се жар у каленици и баје се три пута.
613—614. „Од уплу.“ Машом се узме усијана близница, њоме се три пута додирује вода у каленици и три пута се баје. Након бајања болесник три пута пије ту воду. Вода се проспе на врата.
615. „Од уплу.“ Баје се „кад се једе Месец". Бајалица баца брашно на врата и девет пута баје басму. После тога је шапуће скраћујући је за по један стих, тако да последњи пут изговара само стих „Имам девет брата“. Пажљиво гледа каква се слика на вратима појавила.
616. „Од уплу.“ Прво се рукама „фрља“ вода из посуде преко главе болесника у поток, а потом на земљу и баје се више пута.
617. „Од уплу.“ Баје се над водом три пута.
618. „Од уплу.“ Бајалица усијану машу ставља у воду, а потом је примаче ногама, грудима и глави болесника и баје више пута.
619. „Од уплу.“ Испред болесника се маше секиром, острилом и сврдлом и баје се три пута.
620. „Од уплу.“ Баје се седам дана и то по три пута. Бајалица у левој руци држи кашику, а у десној мало брашна. Кад заврши бајање, баца кашику и просипа брашно на сто. Ако се кашика „заклапа“, она се баца више пута. Бајалица посматра какве је фигуре направило брашно. Она потом три пута узима брашно и даје га болеснику да га попије с водом.
621. „Од уплу.“ Баје се „кад се једе Месец“. Бајалица топи олово и ставља га болеснику на главу, груди и ноге и баје девет пута. Потом посматра какве ће фигуре бити кад се олово охлади. Ако се појави фигура неке животиње, сматра се да се болесник од ње уплашио.
622. „Од змију." Класом овса и ражи додирује се место које је змија ујела и баје се три пута.
623. „Од поганицу." Пером од кокоши додирује се место које је змија ујела и баје се три пута.
624. „Од змију.“ Бурјаном и другим биљем трља се уједено место и девет пута се баје.
625. „Кад уапе змија.“ Баје се девет пута.
626. „Од поганицу." Бајалица узме кукурек („јединак"), змијску траву и нож, њима редом додирује рану и баје три пута. На крају, ножем прави крст.
627. „Од змију.“ Три пута се шапућу прва три стиха и три пута се хукне на уједено место. После тога се шапућу остали стихови и хукне се такође на уједено место. Ако је змија ујела човека ујутру, у трећем стиху ће бити „ручала"; ако га је ујела у подне — „обедувала", а увече — „вечерала".
628. „Од усов.“ Бајалица узме острила и њима додирује час воду у посуди, час рану и баје. Након тога узме каменчић са земље и додирује оболело место. „Ако расне овој каменче, и усов ће да расне.“
629. „Од усов.“ Бајалица узме нож (црнокорац), острило и црни чешаљ. Додирује овим предметима усов и баје три пута. Потом хукне и додирне рукама земљу.
630. „Од усов.“ Употребљава се при бајању нож, чешаљ и острило. Баје се три пута до воде („јер вода све носи“).
631. „Од усов.“ Узме се поскурица, острило и нож, додирује се њима оболело место и вода и баје три пута. Ово се ради поред реке, потока или гсоред каленице с водом.
632. „Од усов.“ Бајалица настоји да не види оболело место јер се верује да усов, кад га она истера, може у њу да пређе.
633. „Од усов.“ Баје се на Совиту суботу, тј. на неколико дана пре задушнице. Бајалица узме острило, чешаљ, нож, кост, со и маст. Додирује оболело место и баје.
634. „Од усов.“ Баје се девет пута. „Како сам зборила, такој сам на врбу резала. Како што се врба прифаћа, такој на мене да ми се фаћа бајање.“ Тако је поступала Коцана Јовановић док је учила басму од своје бабе Јованке, врачаре из Трговишта.
635. „Од усов.“ Узме се нож, чешаљ и острило, њима се додирује оболело место и баје три пута. Кад су старије жене у Коћури ову басму „предавеле“ наследницима, то су чиниле на Ђурђевдан ујутру, најчешће поред потока. Девојка која учи басму, прво баје врби („да се бајање прифаћа како врба у пролет“).
636. „Од усов.“ Узме се ражена сламка, босиљак и перце од кокошке, па се све то превеже црвеним концем. „Китком“ се превлачи преко ране и баје се. Ово се чини над посудом с водом у коју би се ставила со.
637. „Од усов.“ Додирује се оболело место четком, острилом и ножем и баје се три пута.
638. „Од усов.“ Баје се три пута.
639. „Од усов.“ Бајалица узме камен, нож, сврдао и чешаљ, њима додирује оболело место и баје. Предмете баца у воду.
640. „Од усов.“ Док баје, обично до извора, бајалица маше ножем изнад ране. Када заврши бајање, она хукне у рану и каже: „Нека олакне како ветар што дуна.“
641. „Од усов и кад боли испод груди — у чашку“. Бајалица каленицу с водом ставља болеснику на главу, на стомак и колена. Усијаном машом додирује воду и баје три пута.
642. „Од усов.“ Бајалица узме црни чешаљ, груду соли и острило, њима додирује усов и баје три пута.
643. Баје се кад се на вимету овце или краве појави усов. Бајалица брусом, чешљем и лојем додирује оболело место и три пута изговара прва два стиха. Након тога каменом додирује усов и три пута шапуће друга два стиха.
644. „Од усов.“ Пером од кокоши, чешљем и острилом додирује се усов и баје се три пута.
645. „Од црвени ветар.“ Струком питомог стратора, који је наквашен водом, бајалица додирује оболело место и баје три пута дневно. Болесник понесе воду кући и њоме кваси оболело место више пута у току дана.
646. „Од наметку." Класом ражи, травком и пером од кокоши додирује се око и баје три пута.
647. „Од наметку." „Китком“, у којој су босиљак, струк ражи и кокошије перо, бајалица маше болеснику испред очију и баје три пута.
648. „Од наметку.“ Више пута се баје и водом квасе очи. Стих „сас сватови си дошла“, бајалица изговара и „сас сватове си дошла“.
649. „За наметку." Кокошијим пером и класом од ражи нежно се додирује око и баје се девет пута.
650. „За црвену наметку.“ Обично се баје деци.
651. Баје се кад су крваве очи. Пером од црне кокошке маше се испред очију болесника и три пута се шапуће басма.
652. „Од очи.“ Маше се ножем испред очију болесника. Може се употребити и „китка“ (босиљак, раж и кокошије перо).
653. Басма се изговара три пута кад некоме много сузе очи.
654. Баје се за „јечмичак“. Жена која баје сажваће бели лук, па хукће према болеснику. „Јечмичак“ три пута додирује каменчићем и три пута казује басму. Ову басму може да баје само жена која има „становито име“ (Стана, Стојанка, Стоја, Стојка и сл.).
655. „Од секавину.“ Болесник стоји и ћути. Бајалица кокошијим пером, струком босиљка и раженом сламком додирује оболело место и баје три пута.
656. „Од секавину.“ Бајалица окреће усијану лопатицу око болесникове главе и три пута казује басму.
657. „Кад боли глава.“ Баје се „сас китку“, која садржи: босиљак, ражен клас и кокошије перо.
658. „Кад боли глава.“ Бајалица прво маше ножем испред болесника и шапуће басму. Други пут баје „сас китку“, у којој су: босиљак, ражен клас и Јтерце од кокоши.
659. „Од главобољу." Баје се двапут. Прво се усијана лопатица принесе болесниковој глави, а потом му се глава превеже марамом.
660. „Од серму у руку.“ Прво мора да се нађе вода у шупљем церу, да се донесе кући и стави у каленицу. Болесник држи руку у води, а бајалица је трља и баје му.
661. „Од церму.“ Фрагмент. Баје се девет пута.
662. „Од церму.“ Болесник седи на трупцу за сечење дрва. Бајалица га додирује секиром и три пута баје.
663. „Од церму.“ Трља се рукама оболело место и више пута се шапуће басма.
664. Баје се болеснику који осећа „бодеж“ у грудима или костима. Док болесник стоји, бајалица стави руке позади и суче врпцу од конопља. Она три пута шапуће басму и завезује врпцу на три места. Врпца се везује болеснику за појас. После двадесет и четири часа он је баца у воду.
665. „Од бољку.“ Врачара је у рану зору младе среде или суботе ишла у неку долину или поток и одвраћала воду из корита. Том приликом је бајала болесницима.
666. „Од бољку.“ Пером од црне кокоши превлачи се преко ране и баје три пута.
667. „Од благу бољку.“ Бајалица додирује оболело место ножем, чешљем, кокошијим пером, кокошијим изметом, лешником и острилом и баје више пута.
668. „Од благу бољку.“ У чинију се сипа вода, у коју болесник ставља новац и „белег“ (кончић од своје одеће). Бајалица му баје над водом.
669. „Од благу бољку.“ Болесник седи непомично на столици, а бајалица ножем, чешљем, кокошијим пером, кокошијим изметом, лешником и острицјом додирује рану и шапуће басму.
670. „Од добрицу.“ Баје се три пута.
671. „Од подљуту.“ Бајалица завеже аленим (црвеним) концем киту у којој су: босиљак, ражена сламка и кокошије перо, превлачи њоме преко ране и баје три пута.
672. „Од подљуту.“ Три пута се баје „сас китку“ или без ње.
673. „Од подљуту.“ Бајалица класом ражи додирује „подљуту“ и баје више пута.
674. „Од подљуту.“ Бајалица пре изласка сунца прави каменом круг око ране болесника и баје шест пута.
675. „Од ослу.“ Баје се кад треба нешто да се појави на телу неког човека, и то испод коже.
676. „Од под груди.“ Баје се пре изласка сунца. Бајалица ставља болеснику брашно иза левог ува и баје. Брашно се баца на врата и зид.
677. „Од под груди.“ Бајалица маше косом испред болесника и више пута шапуће басму.
678. „Од под груди.“ Секиром се маше испред стомака болесника и баје се девет пута.
679. „Од под груди.“ Увече, кад се болесник успава, бајалица метне у ватру лопатицу и машу. Потом ова два предмета ставља у каленицу, у којој је вода, а затим маше њима испред главе, груди и ногу болесника и баје.
680. „Од под груди.“ Баје се три пута.
681. „Од абу“ („испод груди“). Ову басму је годинама бајала Роса Цветковић, врачара из Тибужда. Она би пре изласка сунца узела секиру и са болесником одлазила неком дубу (старом храсту). Док је бајала, ударала је секиром у кору храста. Бајала је више јутара.
682. „За суво сланце" — (кад боли испод груди). Пепелом се напуни чаша и покрије. Потом се баје три пута.
683. „Од крачицу“. Нађу се нитке с концима, и то „пустињачке". Власница треба да је мртва и да ниткама нико није ткао после њене смрти. Болесник легне на стомак, рашири руке, а скупи ноге. Мери му се дужина „од перчин до стопало". Мери се и дужина раширених руку. Ако се дужине подударају, нема „крачицу“. Уколико су пак руке дуже, има „крачицу“. Бајалица сече конце од нитке над болесником и три пута баје. Потом донесе у лопатици жар и на њега ставља исечене конце. Болесник удише дим. За време обреда присуствују, по правилу, сестра или жена болесника.
684. „Од пупак.“ Баје се на Бадњи дан у сумрак. Онај коме се „развија иупак“ узме мало теста што је остављено кад се месио зељаник, изиђе на гумно и креће се око стожера. Бајалица му баје. Тесто остаје на стожеру.
685. „Од крупу.“ Бајалица узме чашу с пепелом и превеже је крпом. Прво чашом додирује стомак болесника и баје два пута. После тога му додирује леђа и баје једном. Пепео из чаше сипа у воду. Та се текућина пије три пута дневно пре јела.
686. „Од крупу.“ Врачара одломи од три плота девет суварака. Болесник клечи поред воде (кладенац, вир, поток). Она му прво стави све суварке на главу, а потом баје и баца их у воду и на земљу („на суво“). Кад
заврши бајање, даје болеснику мало воде из шаке („да малко сркне“), а остатак баца преко његове главе. Преброји суварке. Уколико их је више на земљи, „крупа“ је сува; ако их је пак више у води, крупа је „водна“.
687. „Од крупу.“ Баје се на извору три пута пре изласка сунца.
688. „Да дете не плаче.“ Баје се кад залази сунце. Бајалица подигне један крај од футе, узме дете у руке и стојећи баје три пута.
689. „Од перуштац". Баје се девет пута и то обично над потоком. Узме се трава бобиња и њоме се додирује „перуштац“ (место на телу где се кожа љушти).
690. „Од лишу.“ Бајалица иглом додирује пепео, а потом прави круг око лише и баје више пута.
691. „Од падаћи болес“. Уочи младе среде умеси се кравај од несејаног брашна од три врсте. Узима се потковица, најчешће коњска, мало соли и трица. Бајалица све то однесе на извор и тамо болеснику даје. Са извора се захвата вода.
692. „Од пролив“. Баје се три пута.
693. Баје се човеку коме је умро вршњак (ако су рођени истог дана или месеца). Онај коме се баје држи се за шљиву пожегачу. Бајалица прво додирује земљу рукама, а потом њега и баје. У неким селима вршњак се додирује катанцем. Катанац је после сакривен четрдесет дана. Потом се закопа у гроб умрлог вршњака.
694. „Кад некој не расне“. Баје се три пута поред високог родног дрвета.
695. „Од уплу“ (најчешће).
696. „Од абу“ (најчешће).
697. Кад неко побегне од куће, уобичајено је било да се његови опанци кувају у грнету и да се тада ова магијска формула изговара. Веровало се да ће се он после тога вратити.
698. Рецитују чобани кад је магла у планини.
699. „Против маглу“.
700. Бајалица расплете косу, стане на праг, гледа у градоносни облак и баје три пута.
701. Басму изговарају гласно жене кад наиђе градоносни облак.
702. Ова магијска формула казује се у разним приликама. „Она треба да спречи све оно што је за човека лошо.“ У селима Врањског Поморавља, у Клиновцу, нпр., она се јавља у овом облику:
Там било, там остало!
Наш пвт’л снеја јајце на кол’ц.
Јајце пало низ кол’ц,
па се не искршило,
а на нас се ништо лошо не десило!
703. На Младенце ујутру жене просипају воду на камење и изговарају ову магијску формулу против змија.
Референце
[уреди]Извор
[уреди]- Народне песме и басме јужне Србије, скупио и приредио Момчило Златановић, Београд, Српска академија наука и уметности, 1994., стр. 311-323.