ПАВЛЕ БРАНКОВИЋ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ПАВЛЕ БРАНКОВИЋ
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




 ПАВЛЕ БРАНКОВИЋ

Огњем горе у Сибињу
     Манастири, цркве, села,
Над њима се страшно вије
     Црни облак од пепела,
А из огња, из облака,
     Што језиком небо лиже:
К'о подземна тутњавина
     Ужасна се клетва диже.

Али заман молитава,
     Заман клетве, заман мача:
Кад бојника нема више
     На оштре зелен-мача,
Да подете на бојиште
     За слободу и за веру,
Да на супрот стану клетом
     Азијатском бесном зверу.

Али-беже, страшња муња
     Гњева силна Мухамеда.
У постељи дави старце
     На дојкама коље чеда,
А девојке ил' војником
     Даје својим на грлење,
Ил' их као робље вуче
     На љубљење, на мучење.

Све је пало, све пропало!
     Ни надође нема више!
У окови труне сваки,
     Што кришћанском душом дише;
Тек застава једна само
     На Жибету што се вије
А под њоме мала чета
     Ердиљскога Баторије.

Ал' к'о море узрујано,
     К'о хаждаје, ил' холује,
Ил' облаци тешким градом,
     Ил' несите љуте гује:
Пустошећи и палећи
     Градове и села многа,
Надре силна Турадија
     На војводу ердиљскога.

Крвав, свиреп и очајан
     На Жибету бој се заче,
Сабља, сева, копље хуји,
     Под јунаком вришти хаче;
Из недара прободени
     Крвца тече као вода:
Није живот у питању
     Већ опстанак и слобода!

Али заман свог напора,
     Очајнога заман боја,
И жртава мученичких
     Којим више нема броја!
У кришћанске мале чете
     Већ поносни барјак клону,
А слободс крајни зрачак
     У бездану ропства тону.

Кликће силна Турадија
     Од радости, од победе...
Да силан си, да моћан си,
     Славни свече Мухамеде!
Турадија кликће, плени,
     Турадија сече, коље:
Од беснила, од варварства
     Чисто плаче бојно поље.

Ал' каква је оно тамо
     Каква гора од челика?
Ил' убојна каква ли је
     Изновице страшна вика?
Какав ли се у одсудном
     Овом часу вихар диже,
Те тутњавом, грмљавином
     Долази све ближе, ближе?

Није оно грмљавина,
     Није гора од челика;
Већ је оно неколико
     Смртоносних осветника,
Већ је оно одабрана
     Храбра чета од лавића,
Кнеза Павла Бранковића!

Пламен је у оку вођи,
     У недрима срце лава,
На оклопу злаћеноме
     Мртвачка је страшна глава;
У десници сабљу носи
     Узданицу од мегдана.
У шуваци шестоперна
     Громовнога буздована.

И нескладно изновице
     Дигнудо се јолакање,
На Жибету пространоме
     Ужасно се заче клање;
И диже се вриска, писка
     И диже се цика , вика:
Као перје лете парчад
     Од жељеза, од челика.

Свети кнеже Бранковићу
     Као муња ил' холуја,
Сабља му је у десници
     Као пламен или гуја,
А буздован, у шуваци
     Као прстен што га креће,
Ни једноме тешком грому
     Уступити, брате, не ће.

Сабље звече... крвца тече...
     Усијано звижди тане,
А падају, као киша,
     Турске главе обријане;
И сам Али, страшна муња
     Силна гњева Мухамеда,
Већ с хуријом из филџана
     На џенету срче меда.

Месец паде... турска сила
     Разнесена, саломљена;
Прот запљуска силног мора
     Неповредно стоји стена;
Стоји стена, српски лаве
     Храбри кнеже и витеже ,
А по стени рука славе
     Светла, вечна слова реже.

А кад зора заблистала
     По крвавој поља трави
И небески благн пастир
     Своје стадо већ изјави,
Кад бојници уморени
     Поред огња поседаше
И у славу трудном дану
     Руменике пити сташе:

Скочи Павле Бранковићу
     Испред чаше и чутуре
Под пазуво узме свако
     Убијено једно Туре,
Још треће у зубе меће
     Па поигра ситно коло,
А јунаци запљескаше
     На далеко, на около.

Па с' тога и није чудо
     Што је тога српског лава
Од истока до запада
     Разнела се дика, слава;
Дочули су и суседи
     Што је Павле починио:
Па сад они тако пишу,
     Да ј' Бранковић Мађар био!



Извор[уреди]

  • Одабране песме Мите Поповића, 1874., Накладом књижаре браће Јовановића у Панчеву, стр. 34-40.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.