PAVLE BRANKOVIĆ
Ognjem gore u Sibinju
Manastiri, crkve, sela,
Nad njima se strašno vije
Crni oblak od pepela,
A iz ognja, iz oblaka,
Što jezikom nebo liže:
K'o podzemna tutnjavina
Užasna se kletva diže.
Ali zaman molitava,
Zaman kletve, zaman mača:
Kad bojnika nema više
Na oštre zelen-mača,
Da podete na bojište
Za slobodu i za veru,
Da na suprot stanu kletom
Azijatskom besnom zveru.
Ali-beže, strašnja munja
Gnjeva silna Muhameda.
U postelji davi starce
Na dojkama kolje čeda,
A devojke il' vojnikom
Daje svojim na grlenje,
Il' ih kao roblje vuče
Na ljubljenje, na mučenje.
Sve je palo, sve propalo!
Ni nadođe nema više!
U okovi trune svaki,
Što krišćanskom dušom diše;
Tek zastava jedna samo
Na Žibetu što se vije
A pod njome mala četa
Erdiljskoga Batorije.
Al' k'o more uzrujano,
K'o haždaje, il' holuje,
Il' oblaci teškim gradom,
Il' nesite ljute guje:
Pustošeći i paleći
Gradove i sela mnoga,
Nadre silna Turadija
Na vojvodu erdiljskoga.
Krvav, svirep i očajan
Na Žibetu boj se zače,
Sablja, seva, koplje huji,
Pod junakom vrišti hače;
Iz nedara probodeni
Krvca teče kao voda:
Nije život u pitanju
Već opstanak i sloboda!
Ali zaman svog napora,
Očajnoga zaman boja,
I žrtava mučeničkih
Kojim više nema broja!
U krišćanske male čete
Već ponosni barjak klonu,
A slobods krajni zračak
U bezdanu ropstva tonu.
Klikće silna Turadija
Od radosti, od pobede...
Da silan si, da moćan si,
Slavni sveče Muhamede!
Turadija klikće, pleni,
Turadija seče, kolje:
Od besnila, od varvarstva
Čisto plače bojno polje.
Al' kakva je ono tamo
Kakva gora od čelika?
Il' ubojna kakva li je
Iznovice strašna vika?
Kakav li se u odsudnom
Ovom času vihar diže,
Te tutnjavom, grmljavinom
Dolazi sve bliže, bliže?
Nije ono grmljavina,
Nije gora od čelika;
Već je ono nekoliko
Smrtonosnih osvetnika,
Već je ono odabrana
Hrabra četa od lavića,
Kneza Pavla Brankovića!
Plamen je u oku vođi,
U nedrima srce lava,
Na oklopu zlaćenome
Mrtvačka je strašna glava;
U desnici sablju nosi
Uzdanicu od megdana.
U šuvaci šestoperna
Gromovnoga buzdovana.
I neskladno iznovice
Dignudo se jolakanje,
Na Žibetu prostranome
Užasno se zače klanje;
I diže se vriska, piska
I diže se cika , vika:
Kao perje lete parčad
Od željeza, od čelika.
Sveti kneže Brankoviću
Kao munja il' holuja,
Sablja mu je u desnici
Kao plamen ili guja,
A buzdovan, u šuvaci
Kao prsten što ga kreće,
Ni jednome teškom gromu
Ustupiti, brate, ne će.
Sablje zveče... krvca teče...
Usijano zviždi tane,
A padaju, kao kiša,
Turske glave obrijane;
I sam Ali, strašna munja
Silna gnjeva Muhameda,
Već s hurijom iz fildžana
Na dženetu srče meda.
Mesec pade... turska sila
Raznesena, salomljena;
Prot zapljuska silnog mora
Nepovredno stoji stena;
Stoji stena, srpski lave
Hrabri kneže i viteže ,
A po steni ruka slave
Svetla, večna slova reže.
A kad zora zablistala
Po krvavoj polja travi
I nebeski blagn pastir
Svoje stado već izjavi,
Kad bojnici umoreni
Pored ognja posedaše
I u slavu trudnom danu
Rumenike piti staše:
Skoči Pavle Brankoviću
Ispred čaše i čuture
Pod pazuvo uzme svako
Ubijeno jedno Ture,
Još treće u zube meće
Pa poigra sitno kolo,
A junaci zapljeskaše
Na daleko, na okolo.
Pa s' toga i nije čudo
Što je toga srpskog lava
Od istoka do zapada
Raznela se dika, slava;
Dočuli su i susedi
Što je Pavle počinio:
Pa sad oni tako pišu,
Da j' Branković Mađar bio!
