О узећу Озије

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


О узећу Озије

0001 Цар честити био ферман пише
0002 па га посла преко Цариграда,
0003 у ферману царе говораше:
0004 "Је ли каква већ има царева
0005 господара ја л’ господичића,
0006 да он дигне четири санџака,
0007 Босну славну и Херцеговину,
0008 Скендерију и сву Руменлију,
0009 да он пође Озији бијелој,
0010 да Озију брани од Москова?"
0011 Млого ферман прође царевине,
0012 седамдесет и седам градовах,
0013 и сувише Паланку Бијелу,
0014 докле дође на Херцеговину,
0015 у рукама Ченгић-Бећир-паше.
0016 Кад је паша ферман разгледао,
0017 пак од земље на ноге скочио,
0018 припасао до девет сабаљах,
0019 десету је у руке узео,
0020 питају га Турци Османлије:
0021 "Што су, пашо, до девет сабаља?"
0022 Ченгич-паша њима одговара:
0023 "Нека знате, Турци браћо драга!
0024 Девет братах до девет Ченгићах,
0025 имам паша два нејака сина,
0026 и њима ћу дат у руке сабље
0027 да послуже цара честитога,
0028 а Мустафу оженићу сина
0029 удовицом московском царицом."
0030 Ма не вели паша акобогда,
0031 но се Турчин коња приватио
0032 па подигну четири санџака,
0033 право иде Озији бијелој.
0034 Пред њим иде млада пашиница,
0035 пред коња му на кољена паде,
0036 сузе рони, овако говори:
0037 "Аман, паша, за здравље царево!
0038 Да напола ђецу дијелимо,
0039 е кад, пашо, на Москова пође,
0040 ја се бојим више ми не дође,
0041 погинуће господско кољено."
0042 То се паши тешко дожалило,
0043 оставио Цафер-агу, сина,
0044 а Мустафу пред собом поведе
0045 да га жени русинском царицом.
0046 А кад дође у Поље Озинско,
0047 сретоше га до два џеренала,
0048 до два брата два Владиславића,
0049 живијем се огњем ударише,
0050 кад се крвца пролијеват стаде,
0051 од три оке камен заносаше,
0052 у Озију Турке ућераше,
0053 од Озије врата затворише,
0054 Књигу пише Владиславић-Јово
0055 пак је посла у паше Ченгића:
0056 "Ходи, пашо, вјеру уфатимо!"
0057 Састала се оба господара,
0058 уфатише вјеру за неђељу.
0059 А кад свети Васиљевдан дође,
0060 у најгрђе доба од године,
0061 по божићу кад находи снијег,
0062 сташе Руси служит летурђију,
0063 а татарске паше ижљегоше
0064 па Ченгијћа пашу прекорише:
0065 "Ченгијћ-пашо, цару издајице!
0066 Што гледамо Москова крвника,
0067 него ходи да му ударимо!"
0068 Ово паши тешко жао било,
0069 од Озије врата отворио,
0070 на Москова снажно ударише,
0071 а Руси се бранити не шћеше
0072 док одслуже свету летурђију,
0073 изгубише шест хиљадах војске,
0074 и сувише седам ђереналах,
0075 а када се божја одслужила,
0076 и то виђе Владиславић-Јово,
0077 мало даље тамбор измакао,
0078 гађа Јово бијелу Озију.
0079 Тако њему бог и срећа даде,
0080 запали му седам џебеханах,
0081 сву Озију у лагум дигоше,
0082 тадар уста јунак на јунака,
0083 Владиславић на пашу Ченгијћа
0084 докле га је жива уфатио,
0085 овако му Јово говорио:
0086 "Знаш ли, пашо, јес’ ли запазио,
0087 кад смо били на Херцеговину,
0088 кад ти носих масло и јагањце,
0089 ти вељаше да ти доста није?"
0090 Махну сабљом, посјече му главу,
0091 и бабу му Хаџи-капетану,
0092 а Мустафу зароби му сина,
0093 седамдесет и седам Ченгијћах,
0094 и сувише робја осталога.
0095 То је било кад се учинило,
0096 а срце се наше веселило.



Извор[уреди]

Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.]