О смрти Великог Војводе Мирка Петровића Његоша
| (1870) Писац: Ристо Милић |
Неста Мирко, дика свога рода,
Aох! туге и жалости тешке;
Зађе зв’језда сјајна с нашег свода,
Неста главе храбре и витешке!
Смрт напрасна зграби у свом пл’јену
Црне Горе поносита сина.
Који с крвљу сваку обли ст’јену,
Бранећи је од злотвора кивна.
Неста Мирко — Леонида храбри,
Што с Граховцем в’јенац славе стече;
Неста Херкул спроћ’ Османа́ слабих,
Ког србкиња скоро рађат’ неће!
Тужи Горо свог славног витеза,
Ал’ у жалост срце не растужи:
Ти имадеш врла дична Кнеза,
Који Србству на утјеху служи.
Он ће тебе руководит’ мудро,
Храбро бранит’ слободу ти свету;
Он ће срушит’ браће робство худо,
И надјачат’ Турску силу клету.
Дичног оца он је соко сиви,
Цјелом Србству дика и уздање;
У њему ти исти Мирко живи,
Те ће роду љуте видат’ ране.
С њим ћеш Горо са јунаштвом твојим
Одржати у роду првенство;
Блажи тугу с врлим Кнезом својим,
Мирка чека вјечито блаженство!
Извор[уреди]
Милић Р. 1870. Сербобранке: лиричне родољубне пјесме. На Цетињу, у државној Печатњи. стр. 4.
|