О слободи (Џон Стјуарт Мил) 0

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
О СЛОБОДИ
Писац: Џон Стјуарт Мил


Свакоме је човеку последњи и највиши циљ, да што више и складније развије своје снаге, у њиховој личној особини, а услови, којима ће то постићи, јесу : слобода рада и разноликост положаја.

Виљем Хумболт, “О делокругу и дужностима владе”

ПРЕДГОВОР

Нека нам буде допуштено, да кажемо реч две, у име предговора Миловој књизи “О слободи”; да упознамо списатеља ове књиге, са српском читалачком публиком; да покажемо, које место заузима он, међу данашњим књижевницима у свету; да означимо предмет, који је он обрадио у овој књизи и да проговоримо реч, две, о могућности и важности остваривања слободе, у животу нашег народа.

Име Џона Стјуарта Мила, чувено је у целоме изображеном свету, као великог филозофа и енглеског државника.

Није овде место, да опширно разлажемо његова дела, и да подробно оцењујемо заслуге, које има Мил као филозоф, око унапређења науке, и као практичан државник, око унапређења своје отаџбине.

Ми не осећамо у себи довољно снаге, да можемо онако, као што би достојно било, оценити тако славног списатеља. Речи наше, нека буду само одјек, онога општега признања, које је, без зазора можемо рећи, одала критика целога света, заслугама овога славног књижевника!

Бекл, генијални писац “Историје образованости у Енглеској” , који ће бити познат и нашој публици, вели у једној својој књижици за Џона Стјуарта Мила:

“Када би се саставила порота, од највећих европских филозофа, и упутила да изрекне, који је међу нашим највећим списатељима, највише учинио за напредак науке, порота би без зазора изрекла: Џон Стјуарт Мил! Не сумњамо, да и потомство не би потврдило ову пресуду. Нико се није бавио тако многим, важним и заплетеним проблемима. Мил је испитивао питања, која засецају и у практичну корист свакога члана друштва, и у најфиније и најтананије делање човечијег духа. Он се дотиче површја, али продире и у само језгро, а међу овим, леже небројено много питања, која је Мил, са великом вештином и често са ванредним успехом испитао. У овима, које практичним, које спекулативним питањима, позивају се људи на његову личност, пристају уз његово мишљење, иако не могу, да следују разлозима, којима га Мил правда.

Ми имамо и других људи. Једни су значајни због дубоких мисли, а други, због корисних предлога својих. У Мила је пак ванредно, што он има у себи оба та својства, у већој мери, него ико други, од његових савременика. С тога уме он, тако вешто доказати, последице општих узрока, и предвидети, шта ће се изродити из посебних мера. По томе је његов уплив много већи, но што би иначе могао бити. Мил је не само писао о више разних предмета, но ико други од живих спистеља, него он знаде и специјалне и практичне појединости, па је у стању да покаже, како се извесна начела, могу увести у живот, а да се опасно не уздрма друштвени ред или да се јако жртвују установе, које постоје; макар се на први поглед и чинило, да су та начела, врло замршена и да их не може схватити обична памет. Тиме је Мил, често обезоружавао своје противнике и приморавао практичне људе, да приме његове закључке баш из практичних обзира, мада те људе иначе, не би могло убедити, никакво научно доказивање. Придобијајући за себе, спекулативним путем филозофе, а практичним државнике, утиче Мил својим упливом, на обе ове крајње стране живота, и појављује се, као најсмелији и најоригиналнији филозоф у Европи, па се допада многим државницима и законодавцима, мада су они равнодушни, што он истражује у појединостима опште правило; а то бива стога, што се они ослањају на своју вештину, па нису кадри, да се узвисе, над поузданом, али ограниченом навиком обичног искуства. Ово је у многим случајевима увећало његов утицај, јер је врло ретко наћи човека, који је одличан, уједно и у теорији и у практици, и тако је исто необично, да људи теже, да се одлликују у један мах, и у једноме и у другоме.”

Овако карактерише Бекл, свога чувенога савременика Џона Стјуарта Мила.

Ми имамо разлога признати, да је овај суд уместан и оправдан.

И да би се видило, да је Мил у један мах, и филозоф и практичан државник, и да је у обојем одличан, позивамо се на његова два најглавнија дела, на : “Начела политичке економије” и “Систем логике”.

Милова политичка економија права је ризница, практичних савета, како да се снажно доказане истине, уведу у живот.

Његов “Систем логике“, разлаже и испитује ток човечијег мишљења, и то тако свестрано и исцрпно, да је критика изрекла, да је Милова логика, дубље и оштроумније написана, но и једна друга, од времена Аристотелова, до у наше дане.

Напокон ћемо да речемо, да Мил, после толико година, заузима одлично место, међу либералним члановима енглеске народне скупштине.

Држимо, да смо са ових неколико цртица, сходно овом месту, довољно обележили значај и важност Џона Стјуарта Мила, у кругу данашњих научника.

Његов глас, његове заслуге за науку и човечанство, заслужују да се о њима далеко свестраније и исцрпније говори, али ми им одајемо за сада, у ових неколико цртица, своје највеће поштовање, јер се бојимо, да и по слабости сила својих, не би кадри били, довољно га уздићи и достојно оценити.

Пре неколико година написао је Мил своју књигу “О слободи”. Мада је ово, тек омањи спис, према осталој књижевној делатности његовој, ипак по самоме предмету, који разлаже, заслужује, да се стави на прво место.

Међу свим начелима, која излазе на видик, у животу појединог човека, народа и целог човечанства, нема ни једнога, које би толико важило, а камоли важније било од – слободе.

Свакоме је човеку од природе урођено, да буде слободан, те да може одговорити своме позиву, овде на земљи.

Само слободан човек, има власт над самим собом, може развити своја својства, усавршити врлине, којима је обдарен, доћи до свести, којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности.

Само слободан човек, може оснажити своју вољу, и заложити сву снагу, да унапреди своју личност и да својом личношћу, припомогне унапређењу народа , коме је по крви, језику, отаџбини, срећи и несрећи сродан. Из слободе чланова једнога народа, ниче укупна слобода тога народа.

Као што је слобода унапредила и усавршила, поједину личност, тако исто развија, унапређује и усавршава слобода скуп тих личности – читав народ.

У слободном народу бујније, складније, брже и снажније се развијају својства његове и особине.

Слобода отвара народу очи, да упозна своје мане, па да их лечи, слобода му даје прилике, да позна своје врлине, те да их развија и улаже у делатност којом челичи своју снагу, унапређује своје умно и физичко благостање, да собом и у сарадњи са осталим народима, примиче цело човечанство циљу, који му је Богом намењен.

Ово потврђује повесница развитка и напретка човечанства.

Све оно, чиме се дичи и поноси данашња образованост, а посебице да речемо, све оно, што је утврдило веру; облагородило обичаје; распрострло љубав и братство међу људима; што је унапредило и усавршило данашње науке; што је узвисило и облагородило уметности; устостручило и изоштрило вештине и занате; разгранало трговину и светски обрт; једном речи : све оно, што је подигло достојанство човека окрепило снагу народа - све је то плод слободе човека, слободе народа!

Мада се толико дивимо данашњем напретку човечанства, ипак не можемо, да не помислимо, да би тај напредак још горостаснији био, да су сви људи и сви народи, у сва времена и у свима приликама, уживали слободу.

Са историјом у руци, дало би се доказати, да је небројено најврлијих духова, морало подлећи у загушљивом зраку ропства; док су други дошли до слободе, да се могу развијати и напредовати; да је борба столећима трајала; док су народи себи извојевали слободу, да могу њоме напред корачати.

На основу ово неколико речи, даје се појмити, како је важна књига, која разлаже и испитује начело слободе.

Могло би нам се замерити, да прецењујемо своју снагу, када би се овде упустили, да критикујемо мисли и разлоге, тако славног списатеља, као што је Мил.

Ми знамо, да наш читалачки свет, може сам судити о мислима, које се у овој књизи разлажу; но ипак држимо да смо дужни да кажемо реч две, и о самој књизи.

По самоме наслову књиге, могао би читалац помислити, да ће Мил испитивати и разлагати установе, које у данашњим државама, и према степену данашње политичке зрелости и науке о држави, јемче слободу човека, слободу народа.

Мил претпоставља, да је држава уређена и снабдевена тим слободним установама, па испитује као филозоф, шта унапређује слободу, а шта смета развитку њезином; па напокон излаже и разлозима поткрепљује све оно, што он држи, да уназађује слободу личности.

Многи ће, прочитавши и проучивши Милове разлоге, мислити, да је Мил и сувише брижан, да ће се изгубити слобода. И то мишљење може се одржати, само ако се узима из својих добрих разлога; али мимо тога, у једноме ћемо се сви сложити, а то је, да одамо признање, тако чувеном списатељу, зато што се он труди, да обрати пажњу мислећих људи, на опасности, које по његовом мишљењу, прете слободи.

Мил вели одмах у уводу своје књиге, да се слобода не може применити на недозреле људе или народе, који се налазе, тако рећи још у своме детињству, па још нису дозрели, да могу уживати слободу.

На западу је некако ушло у обичај, да се и наш народ, и други сродни нам народи, који су с нама заједно, једне и худе судбине, сматра као народ, који још није толико напредовао у образованости, да је сазрео, да се може користити благодетима слободе.

Странци, који су имали прилике и потрудили се, да савесно проуче нашу прошлост, главне и значајне црте, нашег народног карактера, уверили су се сасвим у противно.

И доиста, ваља само непристрасно проучити, књигу прошлости нашега народа, ваља пажљиво испитати, кретање духа народног, у времена његове самосталности, када је имао прилике развити и показати снагу своју – па да савесни судија, не може а да не спозна, да наш народ има све услове, који условљавају снагу, за напредак једнога народа, у сарадњи са осталим образованим народима.

Па и данас, после толико векова, у којима наш народ не само да није потпуно самосталан био, но је већим делом посве потчињен туђинцима; после толико столећа насиља, којим хтедоше да му затру све врлине његовог значаја, - данас ваља проучити српске народне песме, живот и обичаје нашег народа, - који се с правом могу сматрати, као јавни израз народног духа; па ћемо се уверити, да је наш народ свестан, да му ваља живети и развијати се, у друштву осталих народа; јер има у себи врлина, које су услов томе развитку.

Та свест, што се развила из хармоније врлина нашега народа, јемац нам је, да је наш народ зрео, да у кругу осталих народа, може напредовати ка циљу човечанства.

А шта му је од преке потребе, по тај напредак? . . . Слобода.

У најновије време, нашла је ова потреба, најживљега израза, у свим изјавама нашега народа.

Већ и с тога дакле, што је слобода начело, које од постанка живи у духу српскога народа; што је наш народ за њу, залагао вековима сву своју снагу; што то начело, још није потпуно и свугде остварено, ни у личноме, ни у народњем животу, српскога народа; што сви пријатељи и родољуби нашега народа, једногласно исповедају, да без уживања слободе не може бити напретка нашем народу - све је то нас побудило, да упознамо наш народ, са књигом, у којој тако славни списатељ, разлаже своје мисли о слободи.

А тежећи : “да се на основу истине а помоћу науке, утврди и унапреди народност српска” ; сматрасмо за најсветију дужност, да допринесемо са своје стране, онолико, колико нам је по својим слабим силама могуће, да се учини који корак ближе, том узвишеном циљу!


У Паризу о Божићу 1867. Кнежевић П. А. Карђорђевић