O slobodi (Džon Stjuart Mil) 0
| O SLOBODI Pisac: Džon Stjuart Mil |
Posveta >→ |
Svakome je čoveku poslednji i najviši cilj, da što više i skladnije razvije svoje snage, u njihovoj ličnoj osobini, a uslovi, kojima će to postići, jesu : sloboda rada i raznolikost položaja.
Viljem Humbolt, “O delokrugu i dužnostima vlade”
Neka nam bude dopušteno, da kažemo reč dve, u ime predgovora Milovoj knjizi “O slobodi”; da upoznamo spisatelja ove knjige, sa srpskom čitalačkom publikom; da pokažemo, koje mesto zauzima on, među današnjim književnicima u svetu; da označimo predmet, koji je on obradio u ovoj knjizi i da progovorimo reč, dve, o mogućnosti i važnosti ostvarivanja slobode, u životu našeg naroda.
Ime Džona Stjuarta Mila, čuveno je u celome izobraženom svetu, kao velikog filozofa i engleskog državnika.
Nije ovde mesto, da opširno razlažemo njegova dela, i da podrobno ocenjujemo zasluge, koje ima Mil kao filozof, oko unapređenja nauke, i kao praktičan državnik, oko unapređenja svoje otadžbine.
Mi ne osećamo u sebi dovoljno snage, da možemo onako, kao što bi dostojno bilo, oceniti tako slavnog spisatelja. Reči naše, neka budu samo odjek, onoga opštega priznanja, koje je, bez zazora možemo reći, odala kritika celoga sveta, zaslugama ovoga slavnog književnika!
Bekl, genijalni pisac “Istorije obrazovanosti u Engleskoj” , koji će biti poznat i našoj publici, veli u jednoj svojoj knjižici za Džona Stjuarta Mila:
“Kada bi se sastavila porota, od najvećih evropskih filozofa, i uputila da izrekne, koji je među našim najvećim spisateljima, najviše učinio za napredak nauke, porota bi bez zazora izrekla: Džon Stjuart Mil! Ne sumnjamo, da i potomstvo ne bi potvrdilo ovu presudu. Niko se nije bavio tako mnogim, važnim i zapletenim problemima. Mil je ispitivao pitanja, koja zasecaju i u praktičnu korist svakoga člana društva, i u najfinije i najtananije delanje čovečijeg duha. On se dotiče površja, ali prodire i u samo jezgro, a među ovim, leže nebrojeno mnogo pitanja, koja je Mil, sa velikom veštinom i često sa vanrednim uspehom ispitao. U ovima, koje praktičnim, koje spekulativnim pitanjima, pozivaju se ljudi na njegovu ličnost, pristaju uz njegovo mišljenje, iako ne mogu, da sleduju razlozima, kojima ga Mil pravda.
Mi imamo i drugih ljudi. Jedni su značajni zbog dubokih misli, a drugi, zbog korisnih predloga svojih. U Mila je pak vanredno, što on ima u sebi oba ta svojstva, u većoj meri, nego iko drugi, od njegovih savremenika. S toga ume on, tako vešto dokazati, posledice opštih uzroka, i predvideti, šta će se izroditi iz posebnih mera. Po tome je njegov upliv mnogo veći, no što bi inače mogao biti. Mil je ne samo pisao o više raznih predmeta, no iko drugi od živih spistelja, nego on znade i specijalne i praktične pojedinosti, pa je u stanju da pokaže, kako se izvesna načela, mogu uvesti u život, a da se opasno ne uzdrma društveni red ili da se jako žrtvuju ustanove, koje postoje; makar se na prvi pogled i činilo, da su ta načela, vrlo zamršena i da ih ne može shvatiti obična pamet. Time je Mil, često obezoružavao svoje protivnike i primoravao praktične ljude, da prime njegove zaključke baš iz praktičnih obzira, mada te ljude inače, ne bi moglo ubediti, nikakvo naučno dokazivanje. Pridobijajući za sebe, spekulativnim putem filozofe, a praktičnim državnike, utiče Mil svojim uplivom, na obe ove krajnje strane života, i pojavljuje se, kao najsmeliji i najoriginalniji filozof u Evropi, pa se dopada mnogim državnicima i zakonodavcima, mada su oni ravnodušni, što on istražuje u pojedinostima opšte pravilo; a to biva stoga, što se oni oslanjaju na svoju veštinu, pa nisu kadri, da se uzvise, nad pouzdanom, ali ograničenom navikom običnog iskustva. Ovo je u mnogim slučajevima uvećalo njegov uticaj, jer je vrlo retko naći čoveka, koji je odličan, ujedno i u teoriji i u praktici, i tako je isto neobično, da ljudi teže, da se odllikuju u jedan mah, i u jednome i u drugome.”
Ovako karakteriše Bekl, svoga čuvenoga savremenika Džona Stjuarta Mila.
Mi imamo razloga priznati, da je ovaj sud umestan i opravdan.
I da bi se vidilo, da je Mil u jedan mah, i filozof i praktičan državnik, i da je u obojem odličan, pozivamo se na njegova dva najglavnija dela, na : “Načela političke ekonomije” i “Sistem logike”.
Milova politička ekonomija prava je riznica, praktičnih saveta, kako da se snažno dokazane istine, uvedu u život.
Njegov “Sistem logike“, razlaže i ispituje tok čovečijeg mišljenja, i to tako svestrano i iscrpno, da je kritika izrekla, da je Milova logika, dublje i oštroumnije napisana, no i jedna druga, od vremena Aristotelova, do u naše dane.
Napokon ćemo da rečemo, da Mil, posle toliko godina, zauzima odlično mesto, među liberalnim članovima engleske narodne skupštine.
Držimo, da smo sa ovih nekoliko crtica, shodno ovom mestu, dovoljno obeležili značaj i važnost Džona Stjuarta Mila, u krugu današnjih naučnika.
Njegov glas, njegove zasluge za nauku i čovečanstvo, zaslužuju da se o njima daleko svestranije i iscrpnije govori, ali mi im odajemo za sada, u ovih nekoliko crtica, svoje najveće poštovanje, jer se bojimo, da i po slabosti sila svojih, ne bi kadri bili, dovoljno ga uzdići i dostojno oceniti.
Pre nekoliko godina napisao je Mil svoju knjigu “O slobodi”. Mada je ovo, tek omanji spis, prema ostaloj književnoj delatnosti njegovoj, ipak po samome predmetu, koji razlaže, zaslužuje, da se stavi na prvo mesto.
Među svim načelima, koja izlaze na vidik, u životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva, nema ni jednoga, koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo od – slobode.
Svakome je čoveku od prirode urođeno, da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu, ovde na zemlji.
Samo slobodan čovek, ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline, kojima je obdaren, doći do svesti, kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti.
Samo slobodan čovek, može osnažiti svoju volju, i založiti svu snagu, da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću, pripomogne unapređenju naroda , kome je po krvi, jeziku, otadžbini, sreći i nesreći srodan. Iz slobode članova jednoga naroda, niče ukupna sloboda toga naroda.
Kao što je sloboda unapredila i usavršila, pojedinu ličnost, tako isto razvija, unapređuje i usavršava sloboda skup tih ličnosti – čitav narod.
U slobodnom narodu bujnije, skladnije, brže i snažnije se razvijaju svojstva njegove i osobine.
Sloboda otvara narodu oči, da upozna svoje mane, pa da ih leči, sloboda mu daje prilike, da pozna svoje vrline, te da ih razvija i ulaže u delatnost kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom i u saradnji sa ostalim narodima, primiče celo čovečanstvo cilju, koji mu je Bogom namenjen.
Ovo potvrđuje povesnica razvitka i napretka čovečanstva.
Sve ono, čime se diči i ponosi današnja obrazovanost, a posebice da rečemo, sve ono, što je utvrdilo veru; oblagorodilo običaje; rasprostrlo ljubav i bratstvo među ljudima; što je unapredilo i usavršilo današnje nauke; što je uzvisilo i oblagorodilo umetnosti; ustostručilo i izoštrilo veštine i zanate; razgranalo trgovinu i svetski obrt; jednom reči : sve ono, što je podiglo dostojanstvo čoveka okrepilo snagu naroda - sve je to plod slobode čoveka, slobode naroda!
Mada se toliko divimo današnjem napretku čovečanstva, ipak ne možemo, da ne pomislimo, da bi taj napredak još gorostasniji bio, da su svi ljudi i svi narodi, u sva vremena i u svima prilikama, uživali slobodu.
Sa istorijom u ruci, dalo bi se dokazati, da je nebrojeno najvrlijih duhova, moralo podleći u zagušljivom zraku ropstva; dok su drugi došli do slobode, da se mogu razvijati i napredovati; da je borba stolećima trajala; dok su narodi sebi izvojevali slobodu, da mogu njome napred koračati.
Na osnovu ovo nekoliko reči, daje se pojmiti, kako je važna knjiga, koja razlaže i ispituje načelo slobode.
Moglo bi nam se zameriti, da precenjujemo svoju snagu, kada bi se ovde upustili, da kritikujemo misli i razloge, tako slavnog spisatelja, kao što je Mil.
Mi znamo, da naš čitalački svet, može sam suditi o mislima, koje se u ovoj knjizi razlažu; no ipak držimo da smo dužni da kažemo reč dve, i o samoj knjizi.
Po samome naslovu knjige, mogao bi čitalac pomisliti, da će Mil ispitivati i razlagati ustanove, koje u današnjim državama, i prema stepenu današnje političke zrelosti i nauke o državi, jemče slobodu čoveka, slobodu naroda.
Mil pretpostavlja, da je država uređena i snabdevena tim slobodnim ustanovama, pa ispituje kao filozof, šta unapređuje slobodu, a šta smeta razvitku njezinom; pa napokon izlaže i razlozima potkrepljuje sve ono, što on drži, da unazađuje slobodu ličnosti.
Mnogi će, pročitavši i proučivši Milove razloge, misliti, da je Mil i suviše brižan, da će se izgubiti sloboda. I to mišljenje može se održati, samo ako se uzima iz svojih dobrih razloga; ali mimo toga, u jednome ćemo se svi složiti, a to je, da odamo priznanje, tako čuvenom spisatelju, zato što se on trudi, da obrati pažnju mislećih ljudi, na opasnosti, koje po njegovom mišljenju, prete slobodi.
Mil veli odmah u uvodu svoje knjige, da se sloboda ne može primeniti na nedozrele ljude ili narode, koji se nalaze, tako reći još u svome detinjstvu, pa još nisu dozreli, da mogu uživati slobodu.
Na zapadu je nekako ušlo u običaj, da se i naš narod, i drugi srodni nam narodi, koji su s nama zajedno, jedne i hude sudbine, smatra kao narod, koji još nije toliko napredovao u obrazovanosti, da je sazreo, da se može koristiti blagodetima slobode.
Stranci, koji su imali prilike i potrudili se, da savesno prouče našu prošlost, glavne i značajne crte, našeg narodnog karaktera, uverili su se sasvim u protivno.
I doista, valja samo nepristrasno proučiti, knjigu prošlosti našega naroda, valja pažljivo ispitati, kretanje duha narodnog, u vremena njegove samostalnosti, kada je imao prilike razviti i pokazati snagu svoju – pa da savesni sudija, ne može a da ne spozna, da naš narod ima sve uslove, koji uslovljavaju snagu, za napredak jednoga naroda, u saradnji sa ostalim obrazovanim narodima.
Pa i danas, posle toliko vekova, u kojima naš narod ne samo da nije potpuno samostalan bio, no je većim delom posve potčinjen tuđincima; posle toliko stoleća nasilja, kojim htedoše da mu zatru sve vrline njegovog značaja, - danas valja proučiti srpske narodne pesme, život i običaje našeg naroda, - koji se s pravom mogu smatrati, kao javni izraz narodnog duha; pa ćemo se uveriti, da je naš narod svestan, da mu valja živeti i razvijati se, u društvu ostalih naroda; jer ima u sebi vrlina, koje su uslov tome razvitku.
Ta svest, što se razvila iz harmonije vrlina našega naroda, jemac nam je, da je naš narod zreo, da u krugu ostalih naroda, može napredovati ka cilju čovečanstva.
A šta mu je od preke potrebe, po taj napredak? . . . Sloboda.
U najnovije vreme, našla je ova potreba, najživljega izraza, u svim izjavama našega naroda.
Već i s toga dakle, što je sloboda načelo, koje od postanka živi u duhu srpskoga naroda; što je naš narod za nju, zalagao vekovima svu svoju snagu; što to načelo, još nije potpuno i svugde ostvareno, ni u ličnome, ni u narodnjem životu, srpskoga naroda; što svi prijatelji i rodoljubi našega naroda, jednoglasno ispovedaju, da bez uživanja slobode ne može biti napretka našem narodu - sve je to nas pobudilo, da upoznamo naš narod, sa knjigom, u kojoj tako slavni spisatelj, razlaže svoje misli o slobodi.
A težeći : “da se na osnovu istine a pomoću nauke, utvrdi i unapredi narodnost srpska” ; smatrasmo za najsvetiju dužnost, da doprinesemo sa svoje strane, onoliko, koliko nam je po svojim slabim silama moguće, da se učini koji korak bliže, tom uzvišenom cilju!
U Parizu o Božiću 1867.
Knežević P. A. Karđorđević