О властели (Из Вукановог јеванђеља)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

О самодржавној властели ужасавам се умом и ријечју[уреди]

Поњеже мнози начеше књиге и повести дејати, јаже о извсетних вештех случи се и мне грешному, присно унилому и хуждшуму всех и ни достојному назвати се именеми сим, мниха Симеона, вазвестити вса по реду, јаже саврши владика всех прошенијем и мољенијем мене грешнаго Симеона старца, бившаго ме некогда в мире, и јеште бо ми сушту не разлучену от рода, ино мољеније моје не беше токмо: Господи Исус Христос сподоби ме недостојнаго достојну бити подјети иго твоје на се. Он же јако благ и милостив реки: гредуштаго по мне иждену в[ад]?, исплни желаније моје ва скоре узе и об... то же чајах за многије дни, и јеште сушту ми у манастиру ва обштежитији, и паки ужделевшу ми се, понудих се изити из манастира и од братије и последовати Богу; и помиловах себе, ни поштедех немоштније старости матере својеје за име... и љубимују братију оставих, и сестри, и ину прочу присн, да сабудет се глагољемоје не пророки, ни апостоли, ну самем Господем нашим Исусом Христом: всак остављеј матер и братију, ина прочаја и по мне шад, стократ пријет живот вечни. Давид бо пишет: каја полза у крви мојеј, јегда саниду ва истаљеније, једа исповест ти се прст, или вазвестит истину твоју? Се време покајанија настојит, јако нест у самрти поминајеј тебе, ва аде же кто исповест ти се. И вса самислившу ми подобих се странан бити ка својему родитељу и брати , пријемље досажденије и укореније, и обаче оклеветаније од злих чловек, а од врага напасти и брани и паче всех, ну аз та вса вземљу за име Христово поменује слово Давидово: јако тебе ради поруган бих вас дан; и паки: Тужд бих знајемим мојим, и странан син матери мојеј. Сим же сем савршившим се мноју грешним, сподобих се жити у пеки, у граде Расе, и написах сије књиги својему господину велијему жупану ... О неизреченије Богу и божаствније тајни ... самодржаних властелех, тем же изреку о њих , ужасају се зело умом же и словом, обаче дрзнух васпоминају величија их и подвиги душевније јаже саврши небесни цар о таковех властелех, поњеже владики ... Господ наш Исус Христос по неизмернеј јего милости , и по изволенију пресветије госпоже Богородице предаст Христос частни венац велијему жупану Влку, владичаствујушту јему својеју српсков земљеју и зетсков странов и поморскими град ... и нишевскими предели велеродному, велеславному велијему жупану Влку, сина самодржанаго (!) господина области својеје Стефана Немање.

Петровград, Руска национална библиотека. Ф н I 82 (Вуканово јеванђеље, око 1202.) ЗИН I 7.