О Јованка, болује л’ ти мајка?
Нек' болује, нек' се разговара,
Јер ме мајка чак далеко дала,
Чак далеко преко горе чарне,
За хајдука Новаковић Груја, 5
Те му перем крваве хаљине!
А што су му сад хаљине дошле:
„Десна рука, зелена долама
И на руцм зећир прстен златни!
Ја бих рекла и бих се заклела, 10
Да ј’ долама мог брата Јована!"
Проговара са планине вила:
„О, Јованка, жалосна ти мајка,
Пери боље, баш су брата тзога!"[1]
