О, путниче...
О, путниче из даљине,
Ако твоје срце гине
за љепотом, коју ниђе
Нити позна нити виђе,
За љепотом коју само
Рај у себи скрива тамо,
А ти ходи
И походи
Мој лијепи родни крај.
Гле, што досад глед'о ниси:
Плава брда, сјајни виси,
Подупиру небо наше
А под њима равне паше
И лијепа мирна села
Поздрављају бистра врела,
А к'о лаки, драги снови,
Б'јела јата - голубови
У златни се губе сјај.
Овдје, цв'јеће гледа на те,
Тамо слатки звук се њија,
А на руже и гранате,
К'о прамење сњежно, благо,
Лептирова јато драго
Своја лака крила свија -
А до плавих водâ они',
Куд пастирка стадо гони,
Позлаћени шуми гај.
Свуда живот! Свуда здравље!
У тополи пјева славље,
Вјетрић струји и на крилу
Златним зраком носи свилу,
А далеко р'јека чиста
У широком пољу блиста
И к'о поздрав драг и мио
Њезин слатки шумор ти'о
У мили те зове крај.
О, лијепа земљо драга,
У теби су сва ми блага!
У теби је срећа моја!
У теби ми дух пропоја!
Па до гроба, тебе, мајко,
Твој ће синак љубит' жарко,
И у срећи, болу твоме,
Ти ћеш бити срцу моме,
Свети олтар, златни рај!
Извор[уреди]
1901. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 6, број 6: стр. 200.
|