Ој јаворе, дрво најбоље,
кано тебе нигде си нема.[1]
Тебе дељају девет секире,
тебе дељају девет дунђера,
од тебе лете девет ивера, 5
кој’ куде лети, домаћин дома,
домаћин дома уз пуну совру,
у руку држи сребрну чашу,
из чашу му се вино пресипа:
"Попи’ ју, пришо, жива ти глава, 10
нек домаћину помогне слава!“
