Ој, у краља Вукашина,
Лијепа ћерка, Мандалина!
Мандалина коњ' водила,
Над воду га надводила;
Сама себи говорила: 5
„Мили Боже, лијепа ти сам!
Још да су ми црне очи,
Испод очи бијело лице,
И над очи, обрвице;
Обрве би повранила[1]. 10
Све би Турке премамила,
И турскога Селим-бега!
Селим-беже коња веже,
За злаћане синџирчиће -
Синцир пуче, коњ утече! 15
„Држ' дјевојко, коња мога!"
„Како би га ја држала,
Кад ја не знам браца твога!"
„Казаћу ти браца мога:
У мог брата мала капа, 20
Мала капа од три пера,
Од три пера, калопера,
И четири љељенова!
Љељан оди, Бога моли:
Да му Бог да златне роге, 25
Да преплива Саву воду,
Да ја видим шта ј' на Сави -
Ал' на Сави коло игра!
У том колу Руменика,
И дјевојка бједолика. 30
Питала је Руменика:
„Што с' дјевојко бједолика?
Ил' си Сунцу дворе мела,
Ил' Мјесецу косе плела?"
„Нит' сам Сунцу дворе мела, 35
Нит' Мјесецу косе плела,
Већ сам стала, па гледала:
Ђе се муња с громом игра,
Муња грома надиграла,
С двјема, трима јабукама, 40
И четер'ма наранчама!
Кад наранча небу лети,
Ведро небо јеком јечи;
Кад јабука земљи лети,
Црна земља циком цичи!"50
13. ОЈ У КРАЉА ВУКАШИНА - мотив о игри муње и грома, у који се често уклапа низ осмерачких усмених формула песама на друге мотиве: Милеуенић Етн.зб.55-3(ХХХУ) бр.80,81, 74 бр.3, 354-15 бр.24; Обрадовић бр.70 (далеко сећање на обичај парте), бр.134, Етн.зб.25-2 бр.(14);
