Ошкопац и Била
Ошкопац и Била
Колико је јадан живот далматинских Загораца не може се исказати! Они доље, уз море, сладе живовање вином, воћем, поврћем, веселе очи лијепим видицима, уживају у благости ваздуха; али брђани, или се живи пеку, или се мрзну, или су сметени од силнога вјетра, који дува три четвртине године! Подмладак се ту тешко подиже. Они пато остају муче се свога вијека да из шкрте земље измаме мало јечма, да исхране мало стоке, да ископавају смреково коријење, да опрезно сијеку дрва из кржљавих гајића! У толиком проклетству, најгоре је што су ти крајеви безводни; из њеких села, љети, иде чељад по три часа до најближег студенца или врела!
Загорско село Затрнци, прво од мора, њешто је бољег удеса, јер у њему рађа и винове лозе и бајам. У њему се догодило чудо једно, које, ево, хоћу да испричам.
Три часа хода од мора, пењући се кроз љуте кршеве, под голим брдом, просуло се село Затрнци. Ко долази оздо у село, најприје наилази на двије куће; с десне стране пута, бјеласа се "кула" Ивана Лопушине; с лијеве стране црни се кућерак Јураге Жагриновића, надимком Ошкопца. Жагриновићи су старосједиоци, а Лопушине "Власи", досељеници.
"Кула" је најзнатнија затрначка зграда а домаћин Иван Лопушина најзнатнији је Затрнчанин, најимућнији и без замјене капитан (кнез) у селу. И Јуруга Ошкопац бијаше најчувенији Затрнчанин, али у злу, - од дјетињства, убојица и крадљивац. Истом се бјеше оженио, рани из пушке Мијата Лопушину, брата Иванова, за што одлежа пет година тамнице, а рањеник болова годину, па умрије. Пошто се Ошкопац врати, бјеше једнако на опазу и при оружју. Био је необично добар ловац; новац, што је брао за дивљач, пропио би; отишао би доље у град и поњекад остајао два дана; пијаначка мрзовоља хваташе га сјутрадан, пошто би се испавао, а тада тешко жени му Шимици и кћери Павици!
Родне године могао је Ошкопац имати до петнаест барила вина, од кога, за чудо, није пио до о великим свечаницима. Остало би продао. Како је старио, тако је бивао мање "срећне руке" у лову, али се није мање бакочио. А иначе, с годинама, биваше пакоснији. Пријећаше сељанима да ће својој Павици узети каквог домазета, каквог "ркаћког (православног) лупежа", који ће дојадити Затрнчанима.
Његово двориште, пространије од Лопушинова, засађено бајамима, доносило је њеких година лијеп доходак. Остало његово имање, њиве, виногради, гај, иако не велико, бјеше све на окупу.
Капитан Иван Лопушина бјеше крупан, риђ, рутав, мирњачина и богомољан. У његовој се кући није увече лијегало без "рузарија". Уз велики пост допираше од њих молитвена граја, као из каквог манастира! Иван рано обудови, а имађаше три сина: Мија, Крста и Антуна; први и тијелом и нарављу сличан њему, а млађи бјеху ситнији и жустрији.
Јурага Ошкопац бјеше осредњег раста, чврст као кремен, очију плавих, свијетлих. За цркву није марио, али се бојао ђавола и утвара, које му се често приказиваху, особито кад би се пијан враћао из града.
Лопушину послужи срећа да му се Мијо ослободи војске; стари се не би више обрадовао ни да је Ошкопац напријечац умро! Навали на Мија да га жени, а кад средњега, Крста, узеше у војску, онда стари стаде одређивати кратке рокове да му се снаха доведе.
У то вријеме Павица Ошкопчева побјеже за њеког сиромаха младића у Миљево. Ошкопац, љутит, отиде у град и не одљути се за десет дана! Павица умрије послије њеколико мјесеца. Јадна јој мати Шимица пресвисну од туге и од удараца. Ошкопац прозли се још горе.
Мијо Лопушина, вративши се једног дана из града, послије вечере, изненади оца:
- Ја сам, ћаћа, загледао цуру! Ја не знам!... Ја бих је...
- А чија је? - пита ћаћа.
- Из Билица, Бикановића.
- А кад је ти познаде?
- Виђао сам је, једном, идући у град, другом, враћајући се. Ишла је вазда с матером. Данас су ручали у крчми.
- Јеси ли говорио с њом?
- А-ја! Како бих, без тебе? Говорио сам са старом.
- О томе?
- А-ја! Онако! Каже зна, по чувењу, нашу кућу.
- А цура, каже ли шта?
Младић слегну раменима.
Антун, који то слушаше разјапљеним устима, запита:
- Је ли лијепа?
- Онако, није висока, - одговори Мијо.
- Како је зову?
- Билом! Име јој је: Била!
- Зар је бијела као снијег? - припита Антун. Мијо прште у смијех. Вртећи главом и показујући прстом на огњиште, за дуго не могаше од смијеха, најзад изговори:
- Ен' онака, као онај лонац!
- Шта? Онака, као лонац? - запита брат.
- Црна! Црна сва, као Арапкиња!
- Па ти се свиђа?
- А свиди ми се. А баш зато што је црна... А мирна је, као овчица, то се види. А чврста је као кремен, то се види. А види се да је... за мене. Ето!
Сјутрадан, стари, у стајаћем руху, сиђе к ватри и смјеста нареди Антуну да осамари мазгу, па, пошто испи ракију, само рече:
- Одох до града!
Браћа разумјеше да иде да распита за Билу, али кад се увече врати, не могоше познати какве је воље, нити једном ријечју помену гдје је био и шта је радио.
Четири дана работаху у винограду сва тројица заједно, поваздан, а капитан не помену женидбе. Мијо га погледаше испод ока, па би се мрштио. Чак једном шапну брату: "Чекаће за дуго другу, светога ми Мијата!"
На освитак недеље, Иван пробуди старијег сина. Два брата спаваху заједно, у куту, према огњишту. Стари држаше у руци стакло ракије, па пробуди и запоји Мијата.
- Шта то, ћаћа? - пита син. Отац га запита шапатом:
- Остајеш ли при томе? За Билу?
Мијат сједе.
- Е - ја! Да! По вољи ми је!
На то стари извади из појаса модар рубац, раздријеши рогаљ и чворастим прстима извади златан прстен и дукат.
- Ово је све покојне ти матере, бог јој душу помиловао!
- Бог јој душу помиловао! - понови Мијат.
- Дакле, да буде свадба о јесени?
- Па може, - прихвати Мијат и стаде се брзо облачити... - Тамо о Лучину. Одох да осамарим Зуку.
Антун спаваше дубоко. Голобрад и благих црта, изгледаше као дјевојка. Отац та посматраше њежним погледом, па га помилова, на шта момче окрете главу, а стари поднесе му ракију под нос, па му покропи усне и отиде смијући се...
Врати се капитан у мрак, добро напит. Чим одјаха, започе клатећи се:
- Е нека нам буде срећна млада домаћица! Твоја Бакра! Исуса ми! Ја ћу је тако звати, а ти како хоћеш! Нека ти остане Била, ако хоћеш, а по крсту је: Цвита! Видиш бабино ти име. То си знао! И знао си да су Бикановићи у завади са Ошкопцем!
- Нијесам, ћаћа, то знао нијесам!
- Лажеш, све лажеш, као Ошкопац! Ал' што рече да је чврста као кремен, ту те не хватам у лажи! Што јест, јест! Набрекле јој груди, врат јој као у добре мазге, зуби су јој као у вучице!
Мијат сијну од радости, прекиде ћаћу:
- Ма, ћаћа, ти је канда нијеси прије данас виђао?
- Јесам, што лажеш? Прошле недјеље, кад сам, тобоже, ишао у град. Ти знаш - што лажеш? Али, дијете моје, требало је размислити, није то лако довести домаћицу кући Лопушиновој! Али, ево сад, у руке свете Госпе, у руке светих Ивана, Мијовила, Крстофора и Антуна! Ја сам гладан. Хтио сам вечерати без молитава, као живинче. Нијесте још изрекли свето рожарије?
- Нијесмо, - одазва се с врата најамница, нека здепана, старија дјевојка.
- А, и ти си ту? - рече стари добровољно. - Па нека. Ето си чула да женимо Мијата! Ако будеш као до сад, нећеш бити на одмет ни ти... Хајдемо, дјецо! Вечерас ћемо изговорити два рожарија: једно за покој душе моје добре Луце, а друго за напредак наше куће.
Па уђе у кућу, па с прага започе: "У име оца, и сина и дува светога! Амен!"
Поодавна су Ошкопца почеле издавати ноге, а послије смрти женине издадоше га сасвим, те, поштапајући се, могаше се извући из куће. Поваздан сјеђаше на каменој клупи, до врата; пушка му прислоњена до њега, а стари Капитан, лисасти ловачки пас, лежаше према њему, пиљећи му у очи. Мазгу бјеше продао, а имање, осим бајама, дао у наполицу. Поваздан Ошкоп сркуташе вино, пушаше, разговараше са Капитаном. И:з села му нико није прилазио, сјем наполичара и неког Бакуле, који му, по женској крви, бјеше род и који навијаше не би ли му Ошкоп уступио све своје, а да га он храни до смрти.
•Сваког другог јутра долазио је Ошкопу његов побратим Пуздрак из Миљеваца. Звао се праним именом: Јаков Прњат, али га нико друкчије не зваше до надимком: "Пуздрак!" Бјеше висок, мало погнут, већ старац, али чврст и хитар. Очи му бјеху бјеличасте, са изразом веселости и лукавства. Од младости Ошкоп и Пуздрак бјеху другови и ортаци у "галијоштинама" и "неподопштинама", како кажу фратри. А кад Ошкоп изађе из тамнице, Пуздрак допаде у њу, због паљевине, те одробова осам година; затим се њешто завадише и, мало по мало, сасвим се разиђоше, - али кад побратиму Ошкопу "бог пресијече жиле", нађе му се Пуздрак у невољи, поче га обилазити и храном снабдијевати.
На први мах побратими су мало ријечи трошили, Ошкоп изброји Пуздраку новац и каже му шта да купи, па овај узме пут под ноге. Али кад се врати из града, пошто извади из торбе месо, пиринач, хљеб и друго, набрајајући колико је за што дао, настајаху овака питања и одговори:
- Казуј право, стари лупежу, колико си украо?
- Немој Јурага, болан, да се увијек гријешиш!
- Па, ну, реци, колико?
- Украо нијесам, а узео јесам, пет карантана за дуван.
- Пет! А-ну, чуј! Кажеш да си дао за бут осамнаест карантана, а дао си, највише, четрнаест; на пиринчу си украо сигурно два, на!... Смрдљива врано, ма исто ћеш цркнути од глади.
На ту љубазност Пуздрак ће њему:
- Валај, право је што ћеш се распасти жив! Ја сам теби: лупеж и врана и цркотина, а ти си ми људски цвијет!...
Пуздрак наложи ватру, распреми кућу, отиде по воду, па почне готовити јело, пече и вари. И за то се вријеме грде и препиру. Ручају ћутке, обично на клупици пред кућом. Капитан их гледа и даје знаке нестрпљења. Пошто и њега нахране, почну пити и истом се онда разграна разговор, - почну спомињати старе догађаје и заједничке доживљаје, а понекад доноси Пуздрак и новости из града и из околине. Од њега првог Ошкоп дознаде за вјеридбу Мија Лопушине. Пуздрак започе:
- Чуо си да Лопушина жени оног свог најстаријег магарца?
- Одакле га жени? - пита сухо Ошкоп.
- Од твојих добрих пријатеља: Биковића, из Билица!
- Од кога Биковића!
- Јаковине, који те добро памти! Чудим се, вјере ми, што те не позваше у сватове!
На то обојица ударе у смијех, јер је једном Ошкопац испребијао тога Јаковину Биковића. Пуздрак наставља:
- Дјевојка је црна као ђаво, и за то је зову из спрдње Била! Не би је доиста нико узео, ни у Билицима, ни овамо у Затрнцима, осим магарчине Мије! Хајде, најпослије, нека им прољепша сој! Било је и до сада свакојаких Лопушина, па нека их буде од сада и црних и пиргастих...
Једном побратими поведоше говор о болести Ошкопчевој. Он започе:
- Ма, зашто ме ђаво наче с ногу? Пуздраку се ражали, те га поправи:
- Немој тако, Јурага, брате, све је од бога!
- Ма, није све! Подијелили су власт он и ђаво! Сад, најзад, свеједно, зашто с ногу?
- Ма, зар би ти милије било да ударише с главе!? По души, онда не би било занајприје, јер би било све свршено! Или жалиш што ти не -открњише мозак! Е, онда би био лијеп! Што би радио без разговора са мном?
- Ево шта, - прихвати Ошкоп, бекељећи се... - Блејао бих као ован! ... Да-ну, чуј! Ти дођеш, а ја блејим: "Бе-е, бе-е-е!." Одзови се!
Пуздрак стане блејати, те се обојица кидају од смијеха.
Пошто се вратише у збиљу, Ошкоп пита:
- Шта мислиш, Пуздрачино, могу ли овако трајати?
- А што не, када ти је срце здраво. У тебе је здраво као у јагњета. Нијеси стар. Двије си године старији од мене, дакле ти је седамдесет трећа. Шта је то? Можеш ти живјети још и десет година, а бог ти је дао да се можеш кријепити и мрсом и пићем!...
А Пуздрак се јадаше на свој удес. Осиромашио, остао инокосан, мрзе га у селу! Ошкоп га тјеши: зато је здрав и чио, те најзад, ако му сувише дојади, може упљескати њекога, па у тамници имати хљеба до смрти!
Капитан је свагда пажљиво пратио разговор двају побратима и према мијенама њихова расположења и он се мијењао: час би открио горњу вилицу, као да се осмјејкује, час би режао. Било му је већ осам година, али се још добро држао, у пошљедње вријеме, од силног ластовања, почео се гојити. Побратими су често и њему обраћали ријеч. Осим обична поклича: "Уздур, Капитане!" било је још вазда узвика и питања, које је он разумијевао и на које се одзивао.
Око сунчаног захода, када би побратими обично били трештени пијани, настало би пушкарање. Пуздрак би намјестио нишан на зиду од ограде, а Ошкоп би први гађао, за њим Пуздрак. Поњекад је то дуго трајало. Ријетко би кад Пуздрак ноћио у кућерку, а и то су Лопушине знали, јер би граја трајала дубоко у ноћ. Али често и кад би Ошкоп сам остао, чуло би се урликање. Тада би се сваки Лопушина прекрстио и препоручио светом Антуну, који чува побожне душе од сотонског притрунка!...
У Затрнцима се створи прича, која, идући од уста до уста, биваше све кићенија, а допријевши горе до босанске границе, постаде најчуднија прича. Приповиједало се ово: "У Затрнцима живи човјек неки, Ошкопац, који се још у младости продао ђаволу! Ошкоп је, вели, имао жену и деветоро дјеце; жена је, вели, била богомољна, па и дјецу подигла у богомољству, и они су се, једнако, богу молили да Ошкопа отргне од ђавола и да та обрати на трави пут! Али се Ошкоп не обрну богу, јер му ђаво бјеше обрекао дуг вијек, изобиље и весело срце. Тада бог узе к себи жену и све деветоро дјеце, редом! Тада се сотона приказа Ошкопцу и рече му: - "Побратиме, сад смо истом право своји! Ти си ми душу продао, али нијеси запечатио, а сад је ред да уговор запечатимо, ако желиш да јоште живиш! Јер, треба да знаш да је твоме правоме животу крај, ономе што ти га је бог намијенио, а ја га могу продужити, али само под уговором да ти узмем ноге, јер здраве ноте могле би те одвести ка цркви и покајању! Дакле, ако хоћеш да живиш, мораш умочити прст у своју крв и притиснути овдје!" - И нечастиви показа му исписану хартију. Ошкопац рече: - "Дај ми једну ноћ да размислим". Ђаво му је даде. Те ноћи јавише се Ошкопцу његова жена и његово деветоро дјеце и стадоше га молити да не слуша сотону, те да дође к њима. Али Ошкопчево срце бјеше одрвенило, те у зору, кад се сотона опет јави, расјече длан и крвљу запечати уговор! И онога часа узеше му се обје ноге. А тај Ошкопац има лисата пса, за кога се мољаше нечастивом да и њему дода вијека! А ђаво разглави псу вилице и задахну га својим дахом, те од тога часа пас поче разумијевати људски говор. Још рече Ошкопац сотони: - "Побратиме, имам добра друга у селу Миљевцу, Пуздрака, ти га знаш. Учини и њега дуговјечна, па било под коју цијену!" Сотона се насмија и рече: "Пуздрак је мој, одавна, и потврдо као и ти! Живјеће! Само ће се савијати, као гудало, јер сам му ставио црвића у хрптеницу!" Отада се њих тројица, сотона, Ошкоп и Пуздрак, не раздвајају и чине селу зла свакојака!...
Побратими су знали за то причање и чешће су због тога сеирили. Поњеки пролазник чуо би оваки разговор: - "Капитане, познајеш ли тога лупежа што пролази?" Капитан штекне. "Добро је, памтимо га!" вели Ошкоп или Пуздрак, а уплашени Загорац граби даље, крстећи се. Затрњачки парох, фратар фра-Анђел, који је мрзио све што му доноси бригу или одговорност, бјеше људина од педесет година, сав срастао у салу, те је с муком могао отслужити мису, а обамирао би кад би носио причешће каквом болеснику. Коњ фра-Анђелов бјеше такође грдосија. Елем, фра-Анђелу дојадише запиткивања и наговијести о ђаволским старцима; особито досадни бјеху намјерници из даљних крајева. Наиђе њеки, заиште благослов, па отуд-одовуд дође на питање: - "Ма, је ли истина, по богу оче, да у вашем селу има човјек који другује са сотоном? Веле, не растају се!" - Фратар одговораше обично: "Ма, је ли истина ово? је ли истина оно? Као да сам ја онај, озго, свезнајући! Све може бити!" - Загорац је много покоран фратру, али је сваки и "ошкопац", те одговараху: - "Ма, добри мој оче, ако ти не знаш, ко ће онда знати! А, најпослије, што сав свијет каже, мора бити истина! А добро није да се онај налази у Затрнцима, - добро није ни за сав крај, акамоли за ваше село!" - "Па, добро, шта могу ја!" измаче се једном неопрезном фратру. - "Како, шта можеш!? А имаш велике молитве, које изгоне ђавола!? Стари су фратри то радили!" - Отада фра-Анђел постаде опрезнији и проучи у великом требнику обред "егзорсизма". Мука је само што тај обред треба вршити у дому, гдје се зли дух настанио, а "Вра" се држао оне поуке: "Бој се бога, али и онога који се бога не боји!" Најпослије, дозна фратар да се њеки парохијани спремају да га туже црквеној власти, те се одлучи да њешто покуша и једнога јутра, прије сунца, тури под једно пазухо требник, под друго штит од сунца, па се упути ка Ошкопцу. Ишао је споро а у себи рече: "Сељаци ће се сад чудити и питати се: куда ће фра-Анђел без шакриштана (црквењака)?" И, доиста, Затрнчани, који га видјеше, чуђаху се и питаху шта то значи? - Фра-Анђел (који није могао друкчије мислити кад је што мислио до разговарајући се сам са собом гласно, при чему је увијек сам себи говорио "ми") настави: -"Свакако, главна је ствар да село зна да смо ишли ка оном проклетнику! Свакако, то је главно! Јест, али треба говорити с њим! А шта ћемо му рећи? Тхе, што нас бог научи! Ах, боже, кад већ не може да нас мимоиђе ова чаша, нека буде воља твоја, - али, свакако, боље би било да овога нема!"... Тако, час разговарајући се, час чатећи из требника, ишао је фра-Анђел дишући све напорније, све већма обасјан жарким јунским сунцем. Како од средине села пут иде наниже, Ошкопац могаше видјети и распознати и дијете, кад долажаше озго... Кад угледа фратра, Ошкопац диже обрве. Пошљедњи тут видио је "вратрину" кад је долазио да испрати покојну Шимицу. Ошкопац помисли да је, може бити, болестан неко од Лопушина, али се опомену да би у таком случају фратар носио причешће, те не би ишао сам, пјешке! - "Да га враг не носи к мени!?" запита се најпослије Ошкопац и намрачи се. Капитан, који је пратио његове покрете, наћули уши, стаде као запета пушка. Њих двојица посавјетоваше се погледима, па се Ошкопац пружи на клупу, рекавши псу: "Кушкуш и ти!" Анђел, видјевши то, рече: "Ено проклетника, сад ће чинити винту да спава, а његов Капитан може нас ујести! О, пречиста Дјевице, умудри нас, шта да радимо?!" - Не видећи никога по пољу ни око "куле" Лопушинове, настави: "А као за пакост, нема никога! И тако, осим бога и његових угодника, нико нам се не може наћи у невољи! Али, немојте тако, фра-Анђеле! Зар вам је мало: помоћ небеске војске? о, фра-Анђеле, заиста је танка вјера ваша!... - Ма, то јест, брате, слаботиња смо, али, опет, бој се онога ко се бога не боји, ко се са оним удружио!" - И тако, шчињајући се, када доприје до рогља дворишта, опрезно сврати са цесте, па се упути дуж зида, докле не стиже према Ошкопцу, који се бјеше умртвио. Фратров поглед обухвати зликовца, његову дугу пушку и Капитана, чија њушка почиваше на шапама, али оно ухо до господара бјеше начуљено. Фратрово срце залупа, фратрова машта успламти, - видје себе како пада, погођен зрном усред срца, а ђаволски "Кап" гризе му ноге и утробу, па, у тренутку највећег страха, завапи Исуса и Марију и започе слабим гласом:
- Хваљен Исус, Јурага!
Ошкопац шапну: "Кап! велико цап!" нашто "Кап" ђипи, прескочи зид и јуриша на пароха, који, сав блијед, стаде се бранити штитом, вичући:
- Јурага! Молим те, Јурага! Ослободи ме од пса!
Јурага се лагано исправи и трљајући очи викну:
- Ма, ко ме зове? Ко је то?
- Ма ја сам, - фра-Анђел! Ошкопац звизну, а Капитан се покорно врати и леже на пређашње мјесто.
- Хваљен Исус, Јурага, - понови фратар и додаде: - А ти?
- А, ето! А ви? - поврну Ошкоп, градећи се веома зачуђен.
("А ти", "а ви", у оним крајевима значи: "Како си? Како сте?" "А ето": "Тако-тако.")
Фратар настави:
- Јето се дошетао!... Не знам ни сам. Јутрос ми дође воља да се шетам! Па видих тебе гдје лежиш, па рекох: "Хајде да запитам човјека како је," јер сам чуо да си немоћан.
Ошкопац стаде пунити лулу. Пошто кресну дрвцем, одбијајући прве димове, одговори:
- А јето, мој добри оче, не служе ме ноге!
- Ма, шта је управо?
- Ма, ништа не знам, оче! Тако узеле се ноге! Године! Може бити и нагазио!
- А по годинама, не би то морало бити! Јеси ли питао љекара?
- Како не, - одговори безочни Ошкопац. (У тај мах створи му се пред очима побратим Пуздрак, замисли да је Пуздрак ту у близини и да слуша те разговоре и да је на то питање прснуо у смијех, те и Ошкопцу дође да удари у смијех.) Начини облак дима пред лицем, па настави гласно: - Дао ми је љекар маст и прашак.
- Па не помаже? - запита парох, очевидно с увјерењем да лијекови не помажу. Јер колико и колико их је он измијењао и потрошио не би ли постигао да му "тијело буде послушно", како "манастирци" кажу кад су им упорна цријева.
Фратар рече у себи: "Е, сад је вријеме да почнемо прави разговор!" Али његов се поглед сусрете са Капитановим и фратру се учини да га животиња гледа подругљиво, с њеком намјером, с њеким очекивањем, - њекако, буди бог с нама! Све приче о Ошкопчеву псу поврвјеше му у памети, а сјети се да је читао у књизи О сатанизму да се зли дух радо настањује и у животиње, те га трнци подиђоше. Још му се учини да је Ошкопац брзо заокружио погледом око дворишта (као да се увјери е нема у близини никога), да му прсти уздркташе и да их је два-три пута несвјесно примицао ка пушци, те се узврпољи и нагло рече:
- Е, збогом, мој добри Јурага! Е, бог ће помоћи!
- Збогом пошао, мој душевни оче Анђеле, - рече Ошкопац, а шапну Капитану: "Хоп! Цап!" нашто овај испрати фратра, као што га и дочека.
Пошто се "Вра" одмакну, рече сам себи: "Па ето учинили смо што је главно, споменули смо име божје! Уф!" Угледавши три Затрнчанина, који га чекаху крај пута, он расклопи бревијар и даде им знак руком да га не прекидају. А, прве недјеље, пред црквом, на питања, он само наду образе и затресе рукама, што сви разумјеше да значи: покушао сам, па ето видјећемо, видјећемо!...
Тада се створи наставак првој причи како је затрначки фратар покушао да истјера сотону из Ошкопца, па, како је, усред преклињања, Ошкопов пас проговорио и рекао: - "Залуду ти мука, вратре, ми смо ђаволски и остајемо његови!..."
Те године бјеше добра љетина, особито бајами родише за приповјест, те Ошкопац узе лијеп новац, за своје, а од наполичара такође за остало, те учесташе весеља двају побратима. А кад почеше духати студени јесењи вјетрови, Ошкоп се затвори, те једини знак живота му бјеше што се танки млаз дима извијао из крова.
Једне недјеље, пред вече, усред највеће вјетрене хуке, доведоше Мијову младу. Вјенчање је било у њеном селу. Доведоше је: дјевер Антун, кум, њеки Стјепан Пирика из села, и Марта Шундићка, тетка по оцу женикова. Сви дојахаше на мазгама, и сви, осим младе, стигоше пијани. Капитан Иван дочека их у дворишту, загрли снаху уз обични благослов. Вјетар донесе из сусјества магареће њакање, лавеж и смијех. Бјеху људски гласови, сјем лавежа, - гласови Ошкопца. и Пуздрака! Мијо улети у кућу и врати се са сјекиром, кум Пирика извуче јатаган, Антун викну најамници: "Пушку ми дај!" Жене заврискаше. Стари стаде на излазак дворишта да их заустави. Млада паде на груди тетки Шундићки, те, дршћући и плачући, пита:
- Шта им је, тето, за бога? Шта је? Тетка се отрже и умијеша се у гужву. Најамница изнесе велику пушку, али је млада одгурну питајући:
- Која си ти? Носи то зло натраг! Кажи ми шта је? На кога хоће да кидишу?
- А на Ошкопца и Пуздрака! - одговори цура... - То они њачу као магарци, - ругају се нашем весељу!
- Ошкопац! - понови Била, чудећи се ... - Ма је ли то онај о коме се прича да је предао душу сотони?
- Да, и он је ваш крвник, јер је убио господарева брата!
- О, Исусе! Па зар је он наш комшија!? - пита млада, запрепашћена... - А ти, ко си, одакле си?
- Ја сам из Шврљуга, ваша најамница!... - Обје се пропеше на прсте и гледнуше ка вратницама. Била шапну:
- Ево се враћају! Хвала Исусу! Хвала светој Марији, неће бити зла!...
Уђе у кућу, гледну по мрачној просторији. На средини гораше ватра и дјечко њеки вртијаше на ражњу големо пециво. Близу огњишта видје постављену ниску округлу трпезу и око ње поређане сточиће. У једном куту бјеше разбој, у другом пред иконом запаљена воштаница.
Слушкиња, идући упоредо с њом, посматраше је. Бјеше повисока, стамена, као од мрамора отесана! Најамница рече у себи: "Само да јој је кожа бјеља, па да јој, по "шесности" немаш чему замјерити!"
Била клече пред иконама.
Пијана гомила уђе. Из жагора продрије силни Иванов глас:
- А гдје је моја снашица, моја Била? Јадно дијете, какав дочек! Доиста се препала и негдје сакрила! О, Била!
- Ено је пред Госпом! - рече најамница, која једнако држаше пушку.
- Ах! - учини капитан, гледајући обје женске, једну у молитви, другу оружану... - Шта ћеш ти ту, блеко женска! Шта ће ти та црвљика? Носи то, и настој око вечере!... А гледајте моје дике, моје послушнице, како се скрушила тред Блаженом! Видиш, то јој је била прва ствар! То на добро слути - благо нам свима, кад је богомољна! Хајдемо и ми! Ред је, прије свега, да изговоримо рожарије.
Кум Пирика, Мијо, Антун и тетка Марта отетураше се за домаћином и наврсташе за младом. Стара клече до младе. Њих четворица зачаврљаше молитве, помјерајући се а лијево, а десно.
Скинуше са ражња угојена двисца. Кум Пирика показа велику вјештину сијекући пециво. Сви нетремице гледаху његове ударце и често вртијаху главом кад кумов нож тачно погоди међу ребра, или међу пршљене, кад расијече грудне кости. Маст и мрвице штрцаху на све стране, те сви бјеху попрскани, али се нико не одмаче. Кум бацаше комаде у једну велику здјелу. Кад све би готово, стари сједајући рече:
- Ејвала ти га, куме! Тако ваља!
Па махну главом на млађега сина и додаде:
- Де, мали, јавни се!
Антун узе пушку и с врата испали је вичући:
- У здравље Лопушина, малих и великих! Да бог да се ова кућа напунила дјецом!
Посједаше. Голема букара, пуна вина, стајаше насред трпезе. Пред сваким бјеше само по нож и комад погаче, а ни виљушке ни утирача. Иван први боцну својим ножем и натаче комад печења; сви редом учинише тако а настаде опште, споро жватање. Млада након неколико залогаја устаде и састави руке за тканицом.
Најамница и младићак јеђаху обашка. Дјечак, збојит и здрав, бјеше син њеког сиромашка из села; отац му и он често работаху код капитана. Најамница га запита:
- Како ти се свиђа млада, Ивице? Ивица слегну раменима.
- Знам - настави она - али, рецимо, да си за женидбу, би ли је узео?
Ивица замаха главом, па заклима:
- На први мах не бих, а, послије, чини ми се бих! Кад се очи навикну на њу, мила је.
- О, паметно дијете! - шапну она, задивљена... - Јеси дијете, али си паметно. Видиш, то је! Све је обичнија, све, све обичнија. Свак ће то рећи. Тако је морало бити и Мију. Кад је први пут видио, сигурно ни помислио није да би је могао узети, па му је, понајлак, прионула за срце. О, блажена Госпе, како су сретне њеке дјевојке, - заврши као за себе.
Кад већ сви бјеху сити, почеше врховима од ножева ргати кости. Антун устаде и с пушком стаде на праг, очекујући домаћинову здравицу. Капитан Иван дохвати букару и напи куму. Пушка прасну, млада се поклони. Кум наздрави Мију, Мијо Антуну, Антун тетка-Марти, Марта кући Лопушиновој и младој "која, заправо, још није Лопушинова", додаде намигујући...
Људи закурњавише из земљаних лулица и онда истом се заврже разговор. Најприје започеше о Ошкопцу. Млада, једнако укрућена, слушаше живот и дјела Ошкопчева, слушаше вјетрену хуку, погледаше на црвена лица пијаних људи, на пламен, на служинчад, која сита и напита, дријемаше. Бјеше јој хладно око срца, у тој кући, мећу тијем крутијем људима, уз њихове језиве приче. Бјеше на свијет дошла са клицом дубоке сјете, која се нашљеђује у крајевима нероднијем, непитомијем, гдје је рат за живот сувише груб, гдје је пјесма налик на запијевку, гдје се сва љубав према жени своди на тренутну похотну пожуду. Бјеше одрасла у патњама, у вјеровању да је живот страдање, да је на свијету много више зла него добра, да је зло као у засједи око човјека, те напада на здравље, на душу, на срце!... Тијем је прожета била, иако то осјећање није налазило израза у њеном скученом, збуњеном мозгу, те га не би умјела исказати, али га исказиваше у механично наученим молитвама, у изразима, као што су: "Мајко милосрђа, смилуј нам се, спаси нас!" Никад пак то осјећање није било у њој јаче него тога "веселог" вечера! Увјерење тијех људи да су се Ошкопац и Пуздрак предали нечастивом, иако је испуни ужасом, с друге стране, дође јој јасно да човјек и не може бити срећан и задовољан на овом свијету, ако се не преда сотони!... Згрози се од те помисли и обрати сузне очи Блаженој и шапну:
- Мајко милосрђа, смилуј ми се! Не дај ме!
Дјевер је повуче за опрегљачу и у шали је запита:
- А ти? Плачеш за мајом? Заборавићеш је, ље, до зоре!
Невјеста, постиђена, отиде тобоже да потстакне ватру. Стари, у тај мах рече:
- Валај, куме и ти Марта, колика ми је ова радост, толика би ми била још већа да ђаво већ једном дође по Ошкопца.
- А, не може прије утаначеног времена, - објасни Пирика... - Кажу: "Сотона држи задату ријеч баш као Турчин." Све што пљује на крст, држи своју ријеч! Чудна ствар, али истинита.
- То је истина, - потврди стари и, након кратка размишљања, додаде мало нижим гласом: - "Мене је страх за младу! Бојим се вражјег притрунка. Ми смо прекаљени, јер у овој харији живимо од постања, а она је нејака душа".
- Тога се не бој, - прихвати Марта с поуздањем... - Била већ носи у зубуну њешто ушивено, а она то не зна, нити треба да зна.
Била чу све то, претрну и у себи завапи:
- Помози ми, ти Исусе, и ти Маријо! Будите ми у помоћи!...
Дуго су још наздрављали и чаврљали, докле их пиће не савлада, те полијегаше...
Била је, по обичају, спавала између дјевера и свекрвине замјенице. Антун и Марта заспаше одмах, а млада се превртала, обузета стравичним мислима, узнемиравана вјетреном треском и лупњавом.
Пред зору вјетар утоли. Млада устаде, уми се и очешља, прочарка ватру, узе вучију и уже, па сједе на камену клупу пред кућом и налакти се на вучију, сјетна, изнурена. Шундићка изађе мамурна и мрзовољна и назва:
- Добро јутро, млада.
Била скочи, поклони се и узе љубити тетку у чело, у очи, у јагодице, у врат, у рамена, у груди, у руке. Тако ће, по обичају, свакога старијега у сусрету, за четири недјеље.
Марта је пољуби у чело и запита:
- Јеси ли ишто сањала први пут у својој кући?
- Сањала сам, блажену Госпу, у помоћи нам била!
- Благо теби и кући! А што си видјела?
- Не смијем казивати. Заповједила ми је да не казујем!
- Ну! Ну! - учини Марта... - И то је добро.
Дјевер Антун, огрнут кабаном, мимоиђе их, рекавши: "Хајдемо, млада, са срећом!"
Млада упрти вучију, дохвати вједарце и отиде за њим. Пријеђоше сеоски пут и заоколише двориште Ошкопчево.
На пушкомет иза куће Ошкопчеве бјеше гајић великих брјестова. Ту уђе младић. Она се сјети што јој ћаћа говораше, послије просидбе: "Имаћеш свега! - вели. - Кућа је пуна. А поврх свега, није ту као по осталом Загорју, да се иде на воду далеко; бунар ти је пред кућом и никада не пресуши".
Млада захити. Антун збаци огртач, свуче гуњ, засука рукаве, прекрсти се и пружи прегршт. У три маха он опра руке и лице. Она извади из њедара утирач, а он иза појаса сребрн новац, дарива је и пољубише се. Пошто напуни вучију, дјевер је повуче за руку, те сједоше. Он започе:
- Свашта смо блејали синоћ, је ли Била?
- А нијесте, брајо, него разговарали се као људи.
- Аја! Вино је говорило. А ти си плакала.
- А, онако, брајо, не због тога, него... онако.
- Најжалије ми је што брат Крсто није с нама. Он је најбољи између нас, најпоштенијег срца.
- А сви сте ви добри.
- Мијо је арум у пићу, а овога пута баш није био, те по томе видим да те пуно љуби. Било удари румен у лице. Младић настави:
- А вјеруј да ћемо те, ћаћа и ја и Крсто, гледати као очи у глави. А и ти ћеш нас!
Била се заплака.
Тако се разговараху дјевер и снаха све док сунце не грану.
У повратку, кад бјеху према Ошкопчеву дворишту, Антун застаде, а млада се попе на један крш. Према вратима стајаше висок, погрбљен старац.
- Пуздрак - шапну Антун.
Доље, с прага, помоли се Ошкопчева глава, срасла у сиједој краткој бради, под пљешнивом капом. Он клечаше, ослоњен на руке, па се извуче, лазећи покољеначке, као што чине мала дјеца.
- Помози нас, Исусе! - рече млада... - Је ли то Ошкопац? Зар је узет?
- Дошао је враг по своје, - одговори Антун... - Право би било да отидем онамо, па да их даривам за синоћње њихове поздраве!
- Не, брајо, молим те, - рече млада смућена... - Бог ће сваком судити, али може и помиловати!
- Зар и Јурагу Ошкопца? - пита младић смијући се.
- И њега, - потврди млада збиљским гласом... - И он је крштена душа. Антун застаде и запита у чуду:
- Шта ти то говориш, Била?
- Мили мој брајо, немој се љутити. Ја сам о њему њешто сањала... њешто... као у име блажене дјевице Марије!
Антун је за дуго гледаше, све у већем чуђењу, па одмахну главом:
- Немој ти то пред оцем рећи, ни за живу главу!
Она одрече главом, па се исправи, колико је могла под бременом, и рече одлучио:
- Нећу ја, брајо, никоме изгубити ришпет, а најмање ћаћи. Али, што ми Блажена нареди, учинићу, па ма главу изгубила!
Антун слегну раменима и упути се пред њом.
Затекоше Ивана, Пирику и Марту гдје доручкују. Антун се придружи, а млада стаде помагати најамници. Послије доручка, људи отидоше да протегну ноге по селу, женске прионуше око ручка. Ивица поче окретати другог двисца. Шундићка се извали у домаћинову столицу са наслоном, те издаваше наредбе.
За ручком се опет наздрављало, истим редом и обредима, као и за вечером. Око заранака Пирика, Марта и Ивица отидоше, а домаћи полијегаше раније.
Младожења и млада устадоше први; њему је било до тога да му се стари не руга. Зато пробуди оца и брата вичући и тобоже приговарајући им што дангубе. Стари се смијао од срца и одговори:
- Ето нас, ето, раниоци наши.
Кад сиђоше к огњишту, на ракију, старац узе Билу за браду, питајући је како је спавала. Па сва тројица отидоше на рад.
Оставши сама, Била изговори пред Блаженом све молитве које знађаше, па отиде на воду. Кад стиже до оног камена, са кога је, дан прије, први пут видјела Ошкопца, распрти вучију и попе се. Стари сјеђаше на клупи, а Капитан лежаше до њега. Била узе вједарце с водом и чврстим корацима прође дуж зида, отвори вратнице од дворишта и стаде пред Ошкопцем. Он зину од чуда и помисли да види какву приказу. Капитан чучну и раздрељи очи.
Била започе:
- Хваљен буди Исус и Марија, стриче Јурага! Дошла сам...
- Шта? Ко? То? - замуца он, готово већма у страху, него у срџби... - Која си ти? Шта тражиш?...
- Ја сам Мијина млада. Мене шаље блажена Госпа да те послужим. Она ми је то заповједила у сну. И ево, слушам је.
Па дохвати врч с водом што бјеше на земљи, просу устајану воду и насу јакошњу:
- Ето, стриче. Свако ћу ти јутро доносити. То ми је наредила Блажена, и још ћу те што послужити. А сад, збогом.
То је изговорила плахо и у забуни, да је Ошкопац једва могао разабрати.
Другог јутра, Ошкоп и Била, сјем поздрава друге ријечи не измијењаше, али му она очисти и у ред доведе кућу...
Тога дана увече Била каза својима шта је учинила и зашто. Каза просто, укратко: "Била сам код старог грјешника да га водом напојим, да му логу очистим. То ми је Блажена заповиједила, прве ноћи под овијем кровом. И од селе ћу га дворити и спремати да кршћански умре".
Синови свратише очи на оца, који сав уздрхта, чувши то. Наста дуго ћутање, у коме се стари њеколико пута прекрсти. Најпослије рече:
- Ти си божја душа! С тобом је у моју кућу дошао благослов! Ради шта хоћеш!...
Чудо се разгласи: како је млада Лопушића изгнала сотону из Ошкопца, како га наведе да с њом заједно говори розарије Блаженој, да се исповиједи, да се разиђе са Пуздраком - што све бјеше истина.
Ошкопац се показиваше пун милоште и понизности према Билој, а она га је дворила као оца, Са Лопушинима се није отворено мирио, али се већ нијесу грдили. Живио је још двије године и умрије као хришћанин, оставив Билој све своје имање.