Ох, које вече!
| Ох, које вече! Писац: Стеван Луковић |
Ох, које вече сневајућ’ овако,
Које ли вече, чежњо вечно млада
Упорно, жудно да узлећеш тако
Са нове хумке преварених нада!
Ох, које вече, докле сутон меки,
Санано, глухо низа поља леће,
И сенка расте брегова далеки’
И благим сном се успављује цвеће,
Да немир живи душе болне нагли,
Далеко негде са животне студи,
Далеко негде непознатој магли,
Слепо и страсно за незнаном жуди.
Ох, које вече, разочаран снова,
Упорно да се дух отимље сморен
Из болне слутње да се чежња нова,
Нов узор диже у сузама створен!
Мисао жудна да се широм свежи,
Срчано своје размахује крило,
Далеко с надом у недоглед бежи,
Гдено би мање, мање јада било!...
Ох, које вече да ми душа снева
У глухој сети успавана дана,
И вечно будна Данаида лева
Неисрцп нада у бездани бола!...
Извор[уреди]
- 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 15.
|