Oh, koje veče!
| Oh, koje veče! Pisac: Stevan Luković |
Oh, koje veče snevajuć’ ovako,
Koje li veče, čežnjo večno mlada
Uporno, žudno da uzlećeš tako
Sa nove humke prevarenih nada!
Oh, koje veče, dokle suton meki,
Sanano, gluho niza polja leće,
I senka raste bregova daleki’
I blagim snom se uspavljuje cveće,
Da nemir živi duše bolne nagli,
Daleko negde sa životne studi,
Daleko negde nepoznatoj magli,
Slepo i strasno za neznanom žudi.
Oh, koje veče, razočaran snova,
Uporno da se duh otimlje smoren
Iz bolne slutnje da se čežnja nova,
Nov uzor diže u suzama stvoren!
Misao žudna da se širom sveži,
Srčano svoje razmahuje krilo,
Daleko s nadom u nedogled beži,
Gdeno bi manje, manje jada bilo!...
Oh, koje veče da mi duša sneva
U gluhoj seti uspavana dana,
I večno budna Danaida leva
Neisrcp nada u bezdani bola!...
Izvor[uredi]
- 1903. Pesme Stevana Lukovića. str. 15.
|